13. poglavlje
Da li su pape nepogrešive?
Kao dodatak mnogim kontradikcijama kojima je rimski sistem već bio zaražen, pojavile su se pape koji su počeli da tvrde da su “nepogrešive” (poput boga Janusa iz antičkog doba). Zato je prirodno da su ljudi počeli da ispituju kako se nepogrešivost može povezati s papskom službom, kada su neke pape bile vrlo loš primer u moralu i poštenju. Ako se nepogrešivost može primeniti samo na doktrine koje su proglasili, kako onda može biti da se neke pape nisu slagale sa drugim papama? Neki od papa, uključujući Virilinija, Inoćentija III, Klementa IV, Grgura XI, Hadrijana VI i Pavla IV, odacili su doktrinu o nepogrešivosti papa. Kako je sve to moglo biti objašnjeno na prihvatljiv način i uobličeno u dogmu? To je bio zadatak vatikanskog koncila iz 1870. godine. Koncil je pokušao da suzi značenje nepogrešivosti na upotrebljivu definiciju, koristeći je kao takvu samo za papske proglase koji su načinjeni eks katedra (ex cathedra – sa katedre: izjave i tvrdnje date bez obrazloženja, zasnovane samo na autoritetu onoga koji ih daje. prim. prev.). Definicija koja je prihvaćena glasi: “Rimski pontif, kada govori eks katedra, a to je kada vrši svoju službu kao pastir i učitelj svih hrišćana, određuje... doktrinu vere ili morala koju cela crkva treba da održava – to mu je zbog razloga božanskog učestvovanja obećano u blagoslovljenom Petru, koji je posedovao tu nepogrešivost... i shodno tome takve definicije rimskog pontifa su nepromenljive”.[283] Tom definicijom nisu bili prevladani svi problemi, ali ipak je nepogrešivost pape postala službena dogma Rimokatoličke crkve na vatikanskom koncilu 1870. godine.
Poznavajući istoriju papa, nekoliko katoličkih biskupa se na tom koncilu suprotstavilo proglašavanju dogme o nepogrešivosti papa. Jedan od njih, biskup Josip Juraj Štrosmajer (1815-1905), opisan je u Katoličkoj enciklopediji kao “jedan od najistaknutijih protivnika nepogrešivosti papa.”[284] On je istakao da su se neke pape suprotstavljale drugim papama. Posebno je spomenuo kako je papa Stefan VI (896-897) doveo na sud ranijeg papu Formozija (891-896). Poznata priča o tome kako je jedan papa doveo drugog na sud je krajnje stravična, budući da je papa Formozije bio mrtav već osam meseci! Ipak je telo izvađeno iz grobnice i smešteno na presto. Tamo je postavljen da sedi pred grupom biskupa i kardinala, obučen u bogatu papsku odeću, s krunom na klimavom skalpu i skiptar svete službe u ukočenim prstima trule ruke! S obzirom da se suđenje odužilo, smrad mrtvog tela je ispunio skupštinsku dvoranu. Papa Stefan je istupio pred ceo zbor i vršio ispitivanje. Naravno, pokojnik nije davao nikakve odgovore na optužbe, pa je proglašen krivim za sve tačke optužnice. Nakon toga je sjajno odelo potrgano s njegovog tela, kruna s lobanje, a zatim su mu otsečeni prsti koje je koristio za deljenje pontifikalnih blagoslova. Njegovo telo je bačeno na ulicu, vezano za kola i vučeno rimskim ulicama, da bi na kraju bilo bačeno u Tibar.[285] Tako je jedan papa prokleo drugog. Nedugo zatim, ističe Katolička enciklopedija, “drugi Stefanov naslednik ponovo je sahranio sa svim počastima Formozijevo telo koje je neki monah izvukao iz Tibra, i to u Crkvi svetog Petra. Zatim je na sinodu poništio odluke suda Stefana VI i proglasio važećim sve odluke koje je doneo Formozije. Jovan IX je potvrdio te akte na dva sinoda... S druge strane je Sergije III (904-911) odobrio u rimskom sinodu odluke Stefanovog sinoda protiv Formozija... Sergije i njegova stranka su podvrgli oštrom postupku biskupe koje je Formozije posvetio, a koji su u međuvremenu podelili službe mnogim drugim sveštenicima, tako da je ta politika prerasla u najveću konfuziju.”[286] Tako oštro neslaganje među nekim papama sasvim sigurno pobija ideju o nepogrešivosti papa. Na šestom koncilu održanom 680. godine Papa Honorije I je nakon smrti proglašen jeretikom. Papa Leo II je potvrdio takvu osudu. Ako su pape nepogrešivi, postavlja se pitanje kako su onda jedan drugog mogli da osuđuju?
Papa Vigilije je, nakon što je osudio neke knjige, povukao svoju osudu; kasnije ih je ponovo osudio i opet opozvao svoju osudu, pa ih ponovo osudio. Pitamo se gde je tu nepogrešivost?
Papa Eugen III (1145-1153) je dozvolio dvoboje. Kasniji papa Julije II (1503-1513) i Pije IV (1559-1565) su ih zabranili.
U jedanaestom veku postojalo je trojica suparničkih papa, sve dok nisu bili razvlašćeni na koncilu koji je vodio car Henrik III. Kasnije, u istom veku, Klementu III se suprotstavljao Viktor III, a nakon njega i Urban II. Kako su pape mogle da budu nepogrešive kada su se suprotstavljali jedan drugome?
Godine 1378. je nastala poznata “velika šizma”, koja je potrajala pedeset godina. Italijani su za papu izabrali Urbana VI, dok su francuski kardinali izabrali Klementa VII. Njih dvojica su godinama proklinjali jedan drugog sve dok koncil nije obojicu razvlastio i izabrao trećeg! Papa Sikst V je posedovao prepravljenu verziju Biblije, za koju je tvrdio da je autentična. Dve godine kasnije je papa Klement VIII proglasio da je puna grešaka i odredio da se napiše druga.
Papa Grgur I je odbio titulu “Sveopšteg biskupa” kao “svetovnu, praznovernu, arogantnu i uvedenu od strane prvih otpadnika”. Ipak su kroz vekove druge pape prihvatale tu titulu.
Papa Hadrijan II (867-872) je proglasio važećim civilne brakove, ali ih je papa Pije VII (1800-1823) osudio kao nevažeće.
Papa Eugen IV (1431-1447) je osudio Jovanku Orleanku da bude živa spaljena kao veštica. Kasnije ju je papa Benedikt IV (1919. godine) proglasio “sveticom”.
Kada zapazimo kako su kroz vekove stotinama puta i na stotine načina pape protivrečile jedan drugome, lako nam je da razumemo kako je mnogim ljudima neprihvatljiva ideja o nepogrešivosti pape. Iako je istina da većina papskih izjava nije data eks katedra (definicija nepogrešivosti iz 1870. godine), kako možemo da verujemo, kada su grešili na toliko načina, da im je zagarantovana božanska nepogrešivost za vreme onih nekoliko trenutaka kada govore eks katedra?
Pape su sebi davale titule kao “Najsvetiji Gospodin”, “Poglavar Crkve u svetu”, “Vrhovni nadbiskup”, “Veliki sveštenik”, “Usta Isusa Hrista”, “Namesnik Hristov” i dr. Papa Leo XIII je 20. juna 1894. za sebe izjavio sledeće: “Mi vladamo nad zemljom umesto svemogućeg Boga”. Tokom vatikanskog koncila 9. januara 1870. godine proglašeno je: “Papa je Hristos u službi, Hristos u vlasti i sili... Klanjamo se pred tvojim glasom, o Pije, kao pred glasom Hrista, Boga istine; držeći se tebe, mi se držimo Hrista.”
Istorijska slika koju smo videli jasno pokazuje da papa nije “Hristos u službi” ili Hristos na neki drugi način. Kontrast je očigledan. Skupe krune koje nose pape koštale su milione dolara. Tokom svog zemaljskog života Isus nije nosio krunu, osim onu od trnja. Papu poslužuju sluge. Koliko je to u suprotnosti sa Nazarećaninom koji nije došao da mu služe, već da služi. Pape se oblače u odeću koja je majstorski izrađena i vrlo skupa – načinjena po ugledu na odeću rimskih careva iz paganskog doba. To je u kontrastu sa Spasiteljem koji je nosio obično seljačko odelo. Nemoralnost mnogih papa, posebno iz prošlih vekova, stoji u oštroj suprotnosti s Hristovom savršenom svetošću i čistotom. Imajući sve ovo u vidu, zaključujemo da je tvrdnja da je papa “Hristov namesnik” bez ikakve osnove.
Već 1612. godine bilo je isticano, kao što je to učinio Andreas Helvig u svojoj knjizi Rimski antihrist, da naziv “Hristov namesnik” ima brojnu vrednost 666. Neka slova u latinskom jeziku imaju brojnu brednost. Kada se iz papine titule Vicarius filii dei (Namesnik sina Božjeg) izdvoje takva slova, njihova numerička vrednost je sledeća: I je 1 (korišćeno 6 puta), L je 50, V je 5, C je 100 i D je 500. Kada se sve to sabere dobijamo zbir 666. Taj broj nas, svakako, podseća na Otkrivenje 13:18: “Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri: jer je broj čovekov i broj njen šest stotina šezdeset šest.”
Treba otvoreno istaći da brojna imena i titule, zavisno od toga kako su pisane i na kom jeziku, mogu dati taj broj. Primeri koje ćemo ovde navesti, od posebnog su interesa, budući da su povezni s Rimom i rimokatolicizmom.
Prema Hislopu, izvorno ime Rima je bilo Saturnia, što znači “Saturnov grad”. Saturn je bilo tajno ime otkriveno samo članovima haldejskih misterija, koje se u Haldeji izgovaralo sa četiri slova: STUR. U tom jeziku je S imalo numeričku vrednost 60, T - 400, U - 6, a R - 200, što zajedno daje zbir 666.
Grčka slova iz reči lateinos (latinski), koji je istorijski jezik Rima u svim njegovim službenim spisima, daju takođe broj 666. U grčkom L je 30, A je 1, T je 300, E je 5, I je 10, N je 50, O je 70 i S je 200 – zbir je 666. Ovo je isticao Jernej još u 3. veku. Ta ista reč znači “latinac”, i ona je samo grčki oblik imena Romul po kome je grad Rim dobio ime. To ime na jevrejskom glasi Romiith, i takođe daje 666.
Za razliku od Grka i Jevreja, Rimljani nisu koristili sva slova svoje abecede za označivanje brojeva; koristili su samo šest slova: D, C, L, X, V i I. (Svi ostali brojevi bili su kombinacije ovih šest) Vrlo je interesantno, a verovatno i značajno, da tih šest slova koja sačinjavaju rimski brojni sistem sabiranjem daju 666.
(Slovo “M” se sada koristi kao rimski broj 1000. E.W. Bulindžer u svojoj knjizi Numbers in Scripture, na 284. strani, ističe da se 1000 izvorno pisalo kao CI sa još jednim C okrenutim naopako - CIC. Kasnije je to bilo pojednostavljeno kao ω, da bi konačno postalo M)
Ako se okrenemo samoj Bibliji, u Starom zavetu možemo da pročitamo kako je car Solomun svake godine primao 666 talanata zlata.[287] To bogatstvo je igralo važnu ulogu u njegovom životu, skrećući ga na pogrešan put. Slova grčke reči euporia (koristi se u Novom zavetu, a prevedena na naš jezik znači bogatstvo), daju broj 666. Između svih 2000 grčkih imenica iz Novog zaveta postoji još samo jedna reč koja ima tu brojnu vrednost, reč paradosis, što znači tradicija. Bogatstvo i tradicija su, što je vrlo zaniljivo, uveliko prisutni u Rimskoj crkvi. Bogatstvo je iskvarilo praksu i poštenje, dok je tradicija iskvarila nauku...
14. poglavlje
Neljudska Inkvizicija
U srednjem veku pala crkva je javno prikazivala svoju iskvarenost i zato nije teško razumeti zašto su na mnogim mestima ljudi protestvovali. Mnogi su odbacivali lažne papine tvrdnje, tražeći umesto toga spasenje i istinu u Gospodu Isusu Hristu. Oni su bili nazivani “jereticima” i Rimokatolička crkva ih je žestoko progonila.
Jedan od dokumenata u kojima su naređivana takva progonstva bila je neljudska Ad extirpanda, izdata 1252. Godine od strane pape Inoćentija IV. Po tom dokumentu jeretike treba “zgaziti kao otrovne zmije”, što je i formalno dozvolilo upotrebu torture. Civilnim vlastima je bilo naređivano da spaljuju jeretike. “Bula Ad extirpanda ostaje temeljni dokument Inkvizicije, obnavljan ili pojačavan od strane nekoliko papa: Aleksandra IV (1254-1261), Klementa IV (1265-1268), Nikole IV (1288-1292), Bonifacija VII (1294- 1303) i drugih. Od strane papa civilnim vlastima je, pod pretnjom ekskomunikacije, naloženo da izriču zakonske kazne koje su nepopustljive jeretike osuđivale na lomaču. Treba zapaziti da je, ako se sama nije rešila ekskomunikacije u roku od godinu dana, ekskomunicirana osoba sve to vreme bila obeležena kao jeretik i podvrgnuta svim kaznama koje su se odnosile na herezu.”[288] U to vreme su izmišljani mnogi načini da se ljudima nanese što više muka i bolova. Jedna od najpoznatijih metoda bila je upotreba sprave za rastezanje, dugačkog stola na kome su optuženiku bile privezane ruke i noge, pa je zatim bio rastezan pomoću užeta i vitla. Na taj način su se iščašivali zglobovi i nanosio užasan bol.
“Čelična devica” (Iron Maiden) je bila šuplja sprava u obliku žene. Unutra su bili postavljeni noževi na takav način i pod takvim uglom da je optuženica bivala razderana u smrtonosnom zagrljaju. To sredstvo za mučenje prskali su “svetom vodom”, a na njemu su bile napisane reči na latinskom: “Nek je slava Bogu jedinom.”[289] Kleštima su čupali nokte ili ih, užarene, stavljali na osetljivim delovima tela. Koristili su se i valjci s oštrim noževima i šiljcima preko kojih su napred-nazad valjali jeretike. Uz to je postojao i škrip, sprava za mučenje stezanjem i iščašivanje prstiju, kao i “španske čizme”, koje su koristili za drobljenje nogu i stopala.
Nakon što su sa žrtava skinuli odeću, vezali bi im ruke na leđima čvrstim užetom. Na stopala bi im pričvrili tegove. Uz pomoć čekrka održavali bi ih u vazduhu ili bi ih trzanjem spuštali i dizali, iščašujući im tako udove tela. U toku takvog mučenja, sveštenici su držeći uzdignute krstove pokušavali da navedu jeretike na odricanje od njihovog uverenja.
Ridpath’s History of World (Ridpathova istorija sveta) iznosi i ovu ilustraciju o delovanju Inkvizicije u Holandiji. Dvadeset i jedan protestant visi na drvetu. Čovek na merdevinama upravo treba da bude obešen, dok se ispod njega nalazi sveštenik koji drži krst.[290] “Godine 1554. Lombardijac Fransis Gamba, protestant po uverenju, bio je uhapšen i osuđen na smrt u milanskom sudu. Na mestu izvršenja kazne, kada mu je sveštenik prineo krst, Gamba je rekao: “Moje su misli toliko ispunjene stvarnim vrednostima i Hristovom dobrotom, da ne želim da me na njega podseća komad bezosećajnog drveta.” Zbog te izjave “probušili su mu jezik i nakon toga ga spalili.”[291] Nekima koji nisu prihvatili učenja Rimske crkve ulili su rastopljeno olovo u uši i usta. Drugima su kopali oči i okrutno ih bičevali. Bilo je i takvih koje su prisiljavali da skoče s litice na pobodene dugačke šiljke, na kojima su sporo umirali u bolnim grčevima. Neke su gušili delovima vlastitog tela ili urinom i izmetom. Noću su žrtve Inkvizicije bile vezivane lancima za pod ili zidove, pa su postajali plen pacova i gamadi, koji su naseljavali takve krvave sobe za mučenje.
Religijska netolerancija koja je pokretala Inkviziciju prouzrokovala je ratove u koje su se uključivali čitavi gradovi. Godine 1209. Grad Beziers su zauzeli ljudi kojima je papa obećao da će prilikom smrti istovremeno zaobići čistilište i ući u nebo, ako se uključe u krstaški pohod protiv jeretika. Postoje izveštaji da je 60.000 ljudi u tome gradu bilo poklano mačem, tako da je krv tekla ulicama. U Lavauru, 1211. Godine, guverner je obešen na vešala, dok je njegova žena bila bačena u bunar i zatrpana kamenjem. Četiri stotine ljudi iz tog grada su živi spaljeni. Sledećeg jutra krstaši su prisustvovali velikoj misi, a nakon nje su nastavili da zauzimaju ostale gradove u tom kraju. Pretpostavlja se da je prilikom te opsade u jednom danu poginulo 100.000 albigenza (protestanata). Njihova tela su bila sakupljena na jedno mesto i spaljena.
Prilikom masakra u Merindolu pet stotina žena je bilo zaključano i zapaljeno. Kada bi koja iskočila kroz prozor, bila bi dočekana šiljcima koplja. Nad ženama se javno vršilo nasilje. Deca su bila ubijana pred svojim bespomoćnim roditeljima. Neki ljudi su bili bacani s litica ili razgolićeni i vučeni kroz ulice. Slične metode su bile korišćene i u masakru kod Oranga, 1562. Godine. Papa Pije IV je poslao italijansku vojsku i zapovedio joj da pokolje muškarce, žene i decu. Naređenje je izvršeno s užasnom okrutnošću. Ljudi su bili izloženi sramoti i neopisivim mučenjima.
Deset hiljada hugenota (protestanata) bilo je ubijeno u Parizu tokom krvavog masakra na “Dan svetog Vartolomeja” 1572. Godine. Francuski car je otišao na misu da bi svečano zahvalio što je poklano tako mnogo jeretika. Papski dvor je primio tu vest s velikom radošću, pa je papa Grgur XIII na čelu ogromne procesije otišao u Crkvu svetog Luja da oda zahvalnost Bogu! Papskoj kovnici je naredio da izradi novčić za sećanje na taj događaj. Na tom novčiću je prikazan anđeo s mačem u jednoj i krstom u drugoj ruci; pred njim beži gomila hugenota sa strahom na licima. Na kovanici su reči Ugonottorum stranges 1572., koje znače “pokolj hugenota 1572.”
Ilustracija iz Ridpath’s History of World (na sledećoj strani) prikazuje delovanje Inkvizicije u Holandiji. Protestant visi naglavce, sa stopalima učvršćenim u klade. Na vatri se greje žarač, kojim će ga pržiti i oslepeti mu oči.[292] Neki od papa koji se danas od strane Rimske crkve proglašavaju “velikim”, živeli su i delovali upravo u to vreme. Zašto oni nisu otvorili vrata tamnica i pogasili vatre koje su vekovima zamračivale nebo Evrope? Ako se prodaja oproštajnica, poštovanje kipova kao idola i nemoralni život papa može objasniti kao “zloupotreba” ili opravdati kao čin protivan službenim zakonima crkve, šta možemo reći u vezi sa Inkvizicijom? Iako je ponekad mučenje išlo mnogo dalje od onoga što je bilo odobreno, ostaje činjenica da je Inkvizicija bila uvedena papskom odlukom i dugo postojala zahvaljujući podršci potonjih papa. Može li neko da veruje da su takvi postupci zastupali Hrista koji je rekao da okrenemo drugi obraz, da oprostimo svojim neprijateljima i činimo dobro onima koji nas mrze?
15. poglavlje
“Gospodari nad Božjom baštinom”
Najviši ljudi Rimokatoličke crkve, prvi do pape, su kardinali. Biblija kaže da je Hristos u svojoj Crkvi postavio apostole, proroke i evanđeliste, pastire i učitelje[293], ali nigde ne nalazimo indicije da je ustanovio grupu kardinala. Upravo suprotno, kardinali su, izvorno, bili grupa vodećih sveštenika u mnogobožačkoj religiji starog Rima, davno pre dolaska hrišćanstva. Brošura This is the Catholic Church (Ovo je Katolička crkva) koju su izdali Kolumbovi vitezovi (Katolička omladinska organizacija u SAD, prim. prev.), objašnjava: “U staro doba kardinali su bili vodeći rimski sveštenici. Njihovo ime je izvedeno od latinske reči cardo - šarka (na vratima), i odnosio se na ključne članove klera.”[294] Odakle potiče povezanost sveštenika starog Rima i reči šarka? Očigledno je da su bili sveštenici Janusa, paganskog boga vrata i šarki! Janus je bio smatran “bogom početaka”, zato je i januar, početni mesec rimskog (i našeg) kalendara, nazvan njegovim imenom. Kao bog vrata, on je bio njihov zaštitnik i održavatelj. Čak i danas se na engleskom vratar naziva janitor, što je izvedeno iz imena Janus!
Janus je bio poznat kao “otvarač i zatvarač”.[295] Budući da je kao takav bio obožavan u Maloj Aziji, možemo da razumemo Isusove reči crkvi u maloazijskom gradu Filadefija: “Ovo govori Sveti i Istiniti, Onaj koji ima ključ Davidov – ono što On otvori, niko ne može da zatvori, i što On zatvori, niko ne može da otvori... Evo postavio sam pred tebe otvorena vrata”.[296] Paganski bog Janus bio je lažan, a Isus pravi otvarač i zatvarač! “Društvo kardinala s papom na čelu”, piše Hislop, “samo je kopija paganskog svešteničkog skupa s Pontifex Maximus-om ili vrhovnim sveštenikom, za koji se zna da je bio oblikovan prema modelu izvornog velikosvešteničkog skupa u Vavilonu!”[297] Kada su mnogoboštvo i hrišćanstvo bili pomešani, kardinali, sveštenici šarki na vratima koji su vršili službu u paganskom Rimu, najverovatnije su pronašli posao u papskom Rimu. Odela u koja se oblače kardinali Katoličke crkve su crvene boje. Ono što povezuje ptice kardinale, cveće kardinale i sveštenike kardinale je crvena boja. Biblija spominje neke vavilonske prinčeve koji su se oblačili u crvenu odeću: “... slike ljudi na zidovima, slike Haldejaca crveno obojene, s pojasima oko bedara, sa šarenim čalmama na glavi, koji svi kao knezovi izgledaju i sinove Vavilona predstavljaju, iz Haldejske, iz zemlje njihove”[298]. Bludnica koja simbolizuje vavilonsku religiju, bila je obučena u skrletnu (crvenu) odeću.[299] Od drevnih vremena crvena boja ili skrlet, bila je povezana s grehom. Isaija je u svoje doba rekao: “...Ako su gresi vaši kao skerlet, kao sneg postaće beli; i ako su kao purpur crveni, postaće kao vuna”[300]. Bludništvo se ponekad naziva skerletnim (grimiznim) grehom, a crvena boja se povezuje sa prostitucijom kao, na primer, u izrazu “red-light-district” (“okrug crvene svetlosti”, deo grada u kojem se nalaze javne kuće. prim. prev.). Sa uvidom u sve ove podatke, nije pogrešno pitati se zašto bi se crvena boja koristila za odeću najviših ljudi Rimske crkve. Ne kažemo da je loše oblačiti se u crveno; ipak, ne izgleda li to kao neobičan običaj za kardinale? Da li treba da pretpostavimo da su i apostoli oblačili takvu odeću? Ili je verovatnije da je crvena kardinalska odeća bila po uzoru na onu koju su oblačili sveštenici mnogobožačkog Rima?
Sveštenici vratnih šarki iz paganskog doba bili su poznati i kao plamenici (“flamens”). Ta reč je izvedena iz reči buktanje, a označavala je onoga koji potpiruje ili raspaljuje svetu vatru.[301] Oni su bili čuvari svetog plamena, kog su raspirivali mističnom lepezom boga Bahusa. Poput vatre koju su održavali i njihova odeća je bila plameno-crvene boje. U to vreme su bili sluge Pontifex Maximusa, dok su danas kardinali sluge pape koji, takođe, nosi titulu Pontifex Maximus. Plamenici su bili podeljeni na tri različite grupe, kao i kardinali: na kardinale - biskupe, kardinale - sveštenike i kardinale - đakone. Sledeći po autoritetu, ispod pape i kardinala, su biskupi Katoličke crkve. Za razliku od titula papa i kardinal, Biblija spominje biskupe. Poput naziva sveti, i naziv biskup je često bio pogrešno shvatan. Mnogi zamišljaju biskupa kao crkvenog službenika višeg reda koji ima vlast nad skupinom drugih crkvenih službenika ili crkvi. Ta se misao odražava u reči katedrala, koja potiče od reči katedra, koja znači presto. Katedrala je, za razliku od ostalih crkvi, ona u kojoj je smešten biskupski presto. Međutim, u Bibliji su svi koji su vršili crkvenu službu bili nazvani biskupima – ne samo službenici iz određenog grada. Pavle je naložio Titu da postavi starešine u svakome gradu[302], a u sedmom stihu istog poglavlja ih naziva biskupi (episkopi, grč. epískopos). (U našim prevodima koriste se reči vladika ili nadglednik, kao prevod grčke reči epískopos, prim. prev.) Kada je Pavle poučavao starešine iz Efesa, govorio im je: “Pazite na sebe i na celo stado kojem vas je Duh Sveti postavi za nadglednike (biskupe). Napasajte (hranite) Božju Crkvu...”[303]. Reč koja se prevodi sa nadglednici je ista reč koja je na drugim mestima prevedena kao biskupi ili vladike. Reč napasati znači isto što i hraniti. Ti službenici su nazivani starešinama, biskupima, nadglednicima i pastirima, i svi ti izrazi su označavali potpuno istu službu. Očigledno je da biskup opisan u Svetom pismu nije bio crkveni službenik iz velikog grada koji je sedeo na prestolu i vladao nad skupinom nižih službenika. Svaka crkva je imala svoje starešine, a te starešine su bili biskupi! Martin Luter je to pravilno razumeo: “Biskupe kakve sada imamo”, napomenuo je, “Sveto pismo ne poznaje; oni su postavljeni... tako da jedan može da vlada nad mnogim službenicima.”[304] Čak i pre nego što su knjige Novog zaveta kompletirane, bilo je potrebno upozoravati na nikolaitsku doktrinu.[305] Prema Skofildu, reč nikolaiti dolazi od reči nikao (pobediti), i laos (laici, svetovnjaci), što se, ako je to tačno, “odnosi na najraniji oblik spominjanja svešteničkog reda, tj. klera, što je kasnije razdelilo bratstvo u kom su svi bili jednaki[306] na sveštenike i laike.”[307] Naziv sveštenik, u izvornom značenju, pripada svakom hrišćanskom verniku, a ne samo crkvenim vođama. Petar podučava crkvene službenike da ne budu “vladari nad (Božjim) narodom (baštinom)”[308]. Reč prevedena s “baština” je kleeron ili kler! Kao što M. Henri objašnjava u svojim komentarima, svoj Božjoj deci je dato “ime Božja baština ili kler... Ta reč u Novom zavetu nikada nije ograničena samo na crkvene službenike.” Neprihvatanje neprirodne podele na kler i laike ne znači da službenici ne treba da prime dolično poštovanje i čast, posebno “oni koji propovedaju i poučavanja”.[309] Međutim, zbog te veštačke podele ljudi u crkvenim zajednicama su često preneli svu odgovornost za Božje delo na crkvenog službenika. Međutim, po Bibliji Bog ima službu za sve svoje ljude. To ne znači da svi treba da služe tako što će da poučavaju. Čak ni usluga kao što je davanje čaše hladne vode nije bez svrhe i nagrade.[310] U prvoj Crkvi nije sva služba stavljena na pleća pojedinaca. Tada je službovalo mnoštvo starešina, kao što to pokazuju brojni biblijski stihovi. “Postavljali su im starešine po svim crkvama”[311], i u “svakome gradu”[312]. Izrazi poput “starešine crkve” (množina), često se upotrebljavaju u Svetom pismu.[313] Po Bibliji svi koji su očišćeni od svojih greha Hristovom krvlju postali su “sveštenici Bogu” i “carsko sveštenstvo”.[314] Sveštenstvo svih vernika je jasan stav Novog zaveta. Međutim, neki su uzeli za sebe pravo da se uzvise kao “gospodari nad Božjom baštinom” i poučavali ljude da im treba sveštenik kome će moći da kažu svoje grehe, da sveštenik treba da ih škropi, da im dâ poslednje pomazanje, održava mise za njih itd. Ljudi su učeni da zavise od sveštenika dok je pravi Veliki Sveštenik, Isus Hristos, u njihovom shvataju sakriven tamnim oblakom ljudskih tradicija. Oni koji uzdižu sebe za “vladare” nad ljudima počinju sami sebi nadevati imena koja su nebiblijska i, u nekim slučajevima, imena koja bi trebalo da pripadaju samo Bogu! Kao upozorenje protiv te prakse Isus je rekao: “Nikoga na zemlji ne nazivajte ocem, jer imate samo jednog Oca, onog na nebu! Niti se zovite vođa, jer imate samo jednog Vođu – Hrista. A najveći među vama neka vam bude služitelj. Ko samog sebe uzdiže, biće ponižen, a ko je ponizan, biće uzdignut”.[315] Zaista je teško razumeti kako je crkva koja je tvrdila da je Hristos njen osnivač, nakon samo nekoliko vekova počela da koristi upravo one nazive za koje je on izričito rekao da se ne koriste! Čak je rimski biskup počeo da se naziva papa, što je varijacija imena otac. Katoličke sveštenike, takođe, oslovljavaju sa oče. Podsetimo se da je jedan od vodećih ogranaka misterija koje su došle u Rim, bio mitraizam. U toj religiji su oni što su predvodili religijske obrede bili nazivani “očevima”.[316] U članku o mitraizmu u Katoličkoj enciklopediji piše: “Oci (korišćeno ovde kao religiozna titula) su vodili bogosluženje. Poglavar tih očeva, neka vrsta pape, koji je stalno živeo u Rimu, bio je nazvan Pater Patrum”[317] (Otac otaca. prim. prev.). Ako su mnogobošci u Rimu svoje sveštenike nazivali otac, i ako je Hristos rekao da se ni jedan čovek ne naziva tako, iz kog izvora dolazi rimokatolički običaj da se sveštenici nazivaju tim imenom – od Hrista ili iz paganstva? Čak nam i Biblija donosi primer mnogobožačkog sveštenika koga su nazivali otac. Čovek po imenu Miha rekao je mladom Levitu: ‘Ostani kod mene, i budi mi otac i sveštenik...’[318]. Miha je bio odrastao čovek i imao je sina, a taj Levit je bio mladić. Naziv otac očigledno je korišćen u religijskom smislu kao oznaka sveštenika. Miha je hteo da mu ovaj bude otac-sveštenik u njegovom “svetilištu”. Rimokatolička crkva koristi titulu Monsinjor, koja znači moj Gospodine (grčki Kyrios, engleski The Lord – Gospod, naziv za Boga. prim. prev). To je nešto poput opšteg naziva, objašnjava Katolička enciklopedija, i pravilno je ako se koristi u oslovljavanju nekih visokih crkvenih vođa. “Umesto da se patrijarsi oslovljavaju sa Vaša blagosti, nadiskupi sa Vaša milosti, biskupi sa Moj gospodine, opati Milostivi gospodine, sve ih možemo bez povrede pravila ponašanja, da pozdravimo sa Monsinjor.[319] Jedno od značenja reči arhi (npr. U arhiepiskop i arhiđakon) je i vođa. (Kod nas se arhi prevodi kao nad, npr. u reči nadbiskup. prim. prev.) Kao komentar na sve ovo dovoljno je samo ponovo citirati Hristove reči: “Niti se zovite vođa, jer imate samo jednog Vođu – Hrista” Čak se i naziv velečasni treba pridavati samo Bogu. Pojavljuje se samo jednom u Bibliji: “Sveto i časno je ime Njegovo”[320]. Reč časno dolazi od latinskog revere, i prvo su tokom petnaestog veka počeli da je upotrebljavaju engleski sveštenici kao naziv iz poštovanja. Oblik tog naziva na engleskom jeziku je the Reverend (velečasni). Kada je Isus govorio protiv laskavih titula, osnovna poruka je bila o poniznosti i jednakosti među njegovim učenicima. Ne trebamo li i mi da odbacimo navodni autoritet tih visokih službi u kojima ljudi pokušavaju da postanu “gospodari nad Božjom baštinom”? Umesto da ljudi primaju slavu, zar ne bi sva slava trebalo da bude data Bogu?
16. poglavlje
Neoženjeno sveštenstvo
“Duh razgovetno govori da će u poslednja vremena otstupiti neki od vere slušajući lažne duhove i nauke đavolske... koji zabranjuju ženiti se...”[321]. U ovom tekstu apostol Pavle upozorava da će se kasnije ili, u poslednje vreme, pojaviti odstupanje od istinske vere. “To se ne odnosi nužno na poslednje razdoblje postojanja sveta”, piše Adam Klark u svom poznatom komentaru, “već na bilo koje vreme nakon onog u kom je crkva tada živela.”[322] U stvari, to otpadanje od vere, kao što je poznato u istoriji, nastalo je već u ranim vekovima. Prvi hrišćani su u praksi obožavanja paganskih bogova prepoznali obožavanje đavola tj. Demona.[323] Iz toga sledi da je Pavle, upozoravajući na “đavolske (demonske) nauke (doktrine)” očigledno aludirao na učenje paganskih misterija. Posebno je napomenuo doktrinu o zabrani ženidbe. U misterijskoj religiji tu doktrinu nisu primenjivali na sve ljude, već je to bila nauka o svešteničkom celibatu. Kako ističe autor Hislop, takvi neoženjeni sveštenici bili su članovi višeg svešteničkog reda carice Semiramide. “Koliko god da to čudno izgleda, glas prošlosti pripisuje razvratnoj carici uvođenje svešteničkog celibata i to u njegovom najstrožijem obliku.”[324] Nisu svi narodi među koje se raširila ta misterijska religija zahtevali sveštenički celibat. U Egiptu, na primer, sveštenicima je bilo dozvoljeno da se žene. Međutim, oni koji izučavaju tu temu znaju “da je prilikom uvođenja obožavanja vavilonske boginje Kibele u mnogobožačkom Rimu, ono bilo predstavljeno u svom primitivnom obliku s neoženjenim sveštenstvom.”[325] Umesto da je doktrina “zabranjivanja ženidbe” promovisala moralnu čistotu, ispadi koje su počinili neoženjeni sveštenici mnogobožačkog Rima bili su toliko veliki da je Senat smatrao kako ih treba prognati iz rimske republike. Kasnije, nakon što je svešteničke celibat bio utemeljen u papskom Rimu, pojavili su se slični problemi. “Kada je papa Pavle V pokušao da zabrani rad bordela u ‘Svetom gradu’, rimski Senat ga je zamolio da ne sprovodi u delo svoju zamisao jer je postojanje takvih mesta jedini način da se spreče sveštenici da ne napastvuju njihove žene i kćeri.”[326] Rim je u to doba samo po imenu bio “Sveti grad”. Izveštaji procenjuju da je u tom gradu, s populacijom ne većom od 100.000 ljudi, postojalo oko 6.000 prostitutki.[327] Istoričari tvrde da su “svi sveštenici imali ljubavnice i da su svi samostani na Kapitolu bili mesta na lošem glasu.”[328] Po naredbi pape Grgura u Rimu je isušen ribnjak koji se nalazio blizu jednog samostana. Na dnu je pronađeno više od 6.000 dečijih lobanja. Kardinal Peter D’Ailly je rekao da se ne usuđuje da opisuje nemoralnost ženskih samostana, i da je pristupanje ženskom samostanu bio samo drugi način postajanja javnom prostitutkom. Prekršaji su bili toliko ružni da je u devetom veku sveta Teodora Studita zabranila čak i posedovanje životinja ženki u manastiru. Godine 1477. u katoličkom samostanu u Kerhaimu održavali su se noćni plesovi i orgije koje su u istoriji opisane kao gore od onih što su viđene u javnim kućama.[329] Sveštenici su bili poznati kao “muževi svih žena”. Albert Veličanstveni, hamburški nadbiskup, obraćao se svojim sveštenicima rečima: “Si non caste, tamen caute” (Ako ne možete biti moralni, budite barem oprezni). Jedan drugi nemački biskup počeo je da oporezuje sveštenike u svom okruženju porezom na svaku ženu koju su držali i svako dete koje se rodilo. Otkrio je da su sveštenici iz njegove biskupije držali jedanaest hiljada žena.[330] Katolička enciklopedija kaže da je sklonost nekih da razmatraju te detalje i uveličavaju pojedinosti “u najmanju ruku istaknuta kao i naginjanje dela crkvenih branitelja da potpuno ignorišu te neprijatne stranice istorije.”[331] Кao i u mnogim drugim stvarima, mi ne sumnjamo da postoje krajnosti na obe strane. Takođe shvatamo da u ovim izveštajima o nemoralnom ponašanju postoji mogućnost preterivanja. Ako i uzmemo da postoje preterivanja, problemi koji su povezani s doktrinom o zabrani ženidbe previše su očigledni da bi se mogli ignorisati. Iako pokušava da objasni i opravda celibat, Katolička enciklopedija priznaje da je u tome bilo mnogo zloupotreba. “Ne želimo da poričemo ili prikrivamo vrlo niski nivo moralnosti na koji se povremeno spuštalo katoličko sveštenstvo u raznim vremenskim razdobljima i različitim zemljama koje su se nazivale hrišćanskim... Pokvarenost je bila široko rasprostranjena... Kako je i moglo biti drugačije kad su se na sve strane u biskupije ugurali muškarci brutalne prirode i neobuzdanih strasti, koji su davali vrlo loš primer sveštenstvu nad kojim su vladali? Velik broj ljudi iz klera, ne samo sveštenici već i biskupi, javno su uzimali žene koje su im rađale decu kojoj su kasnije ustupali svoje župe.”[332] U Svetom pismu ne postoji pravilo koje bi zahtevalo da službenik Crkve bude neoženjen. Apostoli su bili oženjeni[333], a episkop je trebalo da bude “muž jednoj ženi”[334]. Čak i Katolička enciklopedija kaže da “u Novom zavetu ne nalazimo nikakvu indiciju da je celibat bio sprovođen kao obavezan za apostole ili one koje su oni zaredili.”[335] Doktrina o zabrani ženidbe postepeno se razvijala unutar Katoličke crkve. U početku, kada se tek počela učiti doktrina o celibatu, mnogi sveštenici su bili oženjeni. U to vreme je postojalo pitanje poput: da li sveštenik kome je umrla žena može da se ponovno oženi. Propis ustanovljen 315. godine na koncilu u Novoj Cezareji “apsolutno zabranjuje svešteniku da sklopi novi brak pod pretnjom gubitka službe.” Kasnije, na koncilu u Rimu koji je 386. godine vodio papa Siricije, izdat je proglas kojim se zabranjuje “sveštenicima i đakonima da imaju bračne odnose sa svojim ženama, a papa je preduzeo korake da se ta odredba sprovede u Španiji i ostalim delovima hrišćanskog sveta.”[336] U ovim tekstovima iz Katoličke enciklopedije pažljiv čitalac će zapaziti reči “zabrana” i “zabranjuje se”. Reč “zabranjivati” je ista reč koju Biblija koristi kada upozorava u vezi sa “zabranjivanjem ženidbe”, ali u potpuno suprotnom značenju. Biblija naziva zabranjivanje ženidbe “đavolskom (demonskom) naukom.” Uzevši u obzir sve ove činjenice, možemo da odgovorimo na pitanja da li se ostvarilo Pavlovo predskazanje[337] i da li je došlo do otpadanja od izvorne vere. Odgovor je – da. Da li su se ljudi priklonili mnogobožačkim doktrinama, demonskim naukama? Odgovor je takođe – da. Da li je sveštenicima zabranjeno da se žene? Da. Zbog prisilnog celibata mnogi od tih sveštenika su završili, da upotrebimo Pavlove reči, sa “žigosanom savešću” u “licemerju i laži” zbog nemoralnosti u koju su upali. Istorija je pokazala potpuno ispunjenje ovog proročanstva.
Nauka o zabrani ženidbe za sveštenike susretala se tokom istorije s teškoćama zbog praktikovanja ispovesti. Nije teško zaključiti da je praksa da devojke i žene ispovedaju neoženjenim sveštenicima svoje moralne slabosti i strasti, mogla lako da dovede do mnogih zloupotreba. Bivši sveštenik Charles Chiniguy, koji je živeo u vreme Abrahama Linkolna s kojim je bio i lično povezan, daje iscrpan opis nekih stvarnih slučajeva u knjizi The Priest, the Woman and the Confessional (Sveštenik, žena i ispovest). Svakako, ne kažemo da bi svi sveštenici trebalo da budu osuđeni zbog pogrešaka i greha nekih sveštenika, i ne sumnjamo da su mnogi bili odani zavetima koje su dali. Ipak, “brojni napadi” (da upotrebimo izraz Katoličke enciklopedije) upereni protiv ispovesti, u mnogim slučajevima nisu bili bez osnove. Da je nauka o ispovesti na ovaj ili onaj način prouzrokovala teškoće Rimskoj crkvi, može da se nasluti iz reči Katoličke enciklopedije. Nakon spominjanja “nebrojenih napada” ona kaže da “ako je za vreme Reformacije ili kasnije Crkva trebalo da, u korist mira, odstupi od nauke ili da se okani nekih običaja, da bi ublažila ‘teške reči’ – ispovedanje bi bilo prva stvar osuđena da nestane!”[338] Oprezno sročenim rečima Katolička enciklopedija objašnjava kako moć opraštanja greha pripada samo Bogu, ali On tu moć ispoljava kroz sveštenike. Tumači se da odlomak iz Jevanđelja po Jovanu 20:22-23 znači da sveštenik može da oprosti ili odbije da oprosti grehe. Da bi on mogao da donese tu odluku, gresi moraju da mu se ispovede “potanko i u detalje” (prema odluci koncila u Trentu). “Kako se može doneti mudra i razborita presuda ako sveštenik ne poznaje slučaj o kom se izriče presuda? I kako on može da stekne potrebne informacije osim ako one ne dođu kroz grešnikovo spontano priznanje?” Članak dalje navodi da je, davši sveštenicima vlast da opraštaju grehe, nelogično verovati da je Hristos “predvideo neke druge načine opraštanja, poput ispovedanja ‘direktno Bogu’.” Za one koji su nakon krštenja sagrešili, ispovest svešteniku je “nužna za spasenje”.[339] Biblija poučava o jednom obliku ispovesti, ali to nije ispovest neoženjenom svešteniku. Biblija kaže: “... ispovedajte grehe jedan drugome ...”[340] Ako bi taj tekst mogao da se uzme kao potvrda katoličke ideje o ispovesti, tada ne samo da bi trebalo da se vernici ispovedaju sveštenicima, već bi trebalo i da se sveštenici ispovedaju vernicima! Kada je Simon vračar iz Samarije sagrešio nakon što je bio kršten, Petar mu nije rekao da treba njemu da se ispovedi. Nije mu rekao ni da moli “zdravo Marijo” određeni broj puta na dan. Petar mu je rekao da “moli Gospoda” za oproštenje.[341] Kada je Juda sagrešio, ispovedio se grupi svešenika i zatim počinio samoubistvo![342] Ideja o ispovedanju svešteniku nema poreklo u Bibliji, već u Vavilonu. Pre nego što je neka osoba bila potpuno prihvaćena u vavilonsku misterijsku religiju, od nje se zahtevala tajna ispovest. Kada je ispovest jednom učinjena, čovek je praktično bio ropski vezan za sveštenstvo. Nema sumnje da se ispovedanje praktikovalo u Vavilonu, jer su iz takvih zapisanih ispovesti istoričari bili u mogućnosti da donesu zaključke u vezi sa vavilonskim poimanjam dobra i zla.[343] Vavilonska zamisao o ispovesti bila je poznata u mnogim krajevima sveta. Salaverte je pisao o tom običaju među Grcima. Svi Grci, od Delfa do Termopila, bili su uključeni u misterije delfskog hrama. Njihovo ćutanje u vezi sa svime za šta im je bilo zapoveđeno da drže u tajnosti, bilo je osigurano uobičajenim ispovedanjem, zahtevanim od kandidata nakon inicijacije. “Određeni oblici ispovedanja bili su takođe poznati u religijama Medo-Persije, Egipta i Rima, davno pre dolaska hrišćanstva.”[344] Specifična boja svešteničke odeće u Rimokatoličkoj crkvi je crna, a i neke protestantske denominacije slede taj običaj. Zbog čega crna boja? Možete li da zamislite Isusa i apostole obučene u crna odela? Crna boja je vekovima bila povezivana sa smrću. Pogrebne kočije su tradicionalno crne boje, a to je i boja koja se oblači na pogrebu, itd. Sa druge strane, Biblija spominje neke Valove sveštenike koji su se oblačili u crno. Božja poruka kroz proroka Sofonija bila je: “...Istrebit ću iz ovoga mesta ostatak Valov i ime sveštenika idolskih s drugim sveštenicima (kemarim)”[345]. Kemarim su bili sveštenici obučeni u crnu odeću.[346] U jednom drugom odeljku o obožavanju Vala (Baal), taj isti naziv preveden je kao “sveštenici idolima”[347]. Autor Adam Klark je napisao: “Oni su najverovatnije bili samo red koji su osnovali judejski idolopoklonički carevi, a bili su nazivani kemarim po reči camar koja znači... potamneti ili pocrneti, budući da je njihov posao bio da se neprekidno brinu za žrtvene vatre. Najverovatnije su bili i obučeni u crnu odeću, pa zato i neki Jevreji hrišćanske crkvene krugove iz poruge nazivaju kemarim, zbog njihove crne odeće i ogrtača. Teško je reći zbog čega bi hrišćani morali svojim svešteničkim odelima imitirati Valove sveštenike.”[348] Još jedan običaj Rimokatoličke crkve koji je takođe u staro doba bio poznat među nehrišćanima, je tonzura. Katolička enciklopedija kaže da je tonzura “sveti ritual ustanovljen od strane Crkve kod kojeg... se hrišćanin prima u sveštenički red tako što mu se obrije kosa... Istorijski, tonzura se nije koristila u prvoj Crkvi... Čak i kasnije, Sveti Jeronim (340-420. god.) nije odobravao da sveštenici briju glave”[349] Međutim, već u 6. veku tonzura je bila uobičajena. Na koncilu u Toledu donesena je stroga odredba da svi sveštenici moraju primiti tonzuru, ali se danas taj običaj u mnogim zemljama više ne sprovodi. Poznato je i priznato da se taj običaj “nije sprovodio u ranoj crkvi”, već je bio poznat među mnogobožačkim narodima. Buda je obrijao glavu zbog poslušnosti navodnoj Božjoj zapovesti. Ozirisovi sveštenici u Egiptu razlikovali su se od običnog naroda po tome što su brijali glave. Tonzuru su imali i sveštenici boga Bahusa.
U Katoličkoj crkvi je oblik tonzure koji se koristio u Britaniji nazivan keltski. Kod keltske tonzure se brijao samo deo kose na prednjoj strani glave. U istočnom obliku je cela glava bila obrijana, ali u rimskom obliku (tzv. tonzura svetog Petra) koristila se okrugla tonzura u kojoj je ostajala samo kosa na rubovima, dok je gornji deo glave bio obrijan. U Britaniji je keltska sveštenička tonzura bila ismejavana kao tonzura Simona vračara.[350] Zbog čega je Rim insistirao na okrugloj tonzuri? Ne možemo imati potpuni odgovor na to pitanje, ali znamo da je takav bio “stari običaj Mitrinih sveštenika koji su svojim tonzurama imitirali sunčev disk. S obzirom da je bog sunca bio veliki oplakivani bog, a njegova kosa podšišana u kružnom obliku, i sveštenici koji su ga oplakivali su šišali svoju kosu na sličan način. Tako su u različitim zemljama oni koji su oplakivali mrtve u njihovu počast šišali kosu u kružnom obliku!”[351] Da je to vrlo star običaj, poznat čak i u Mojsijevo doba, može se videti u Bibliji. Tonzura je bila zabranjena za sveštenike: “Neka ne briju glave”, kaže 3. Mojsijeva 21:5. Da se mislilo na okruglu tonzuru vidi se iz teksta 3. Mojsijevoj 19:27: “Ne strižite kosu svoju ukrug.”
17. poglavlje
Misa
Da li sveštenici imaju moć da u toku obreda mise promene hleb i vino u meso i krv Isusa Hrista? Da li za to verovanje postoji opravdanje u Svetom pismu?
Katolički stav je sažet u rečima iz Katoličke enciklopedije: “U slavljenju svete mise, hleb i vino se menjaju u telo i krv Hristovu. To se naziva transsupstancijacija ili pretvorba, jer u sakramentu svete pričesti (euharistije) ne ostaje više supstancija hleba i vina, već se hleb u potpunosti pretvara u telo Hristovo, a celokupna supstancija vina pretvara se u njegovu krv, pri čemu samo spoljnim izgledom ostaju hleb i vino.”[352] Kao opravdanje za ovo verovanje uzimaju se Isusove reči koje je izgovorio uzevši hleb i čašu: “Uzmite, jedite; ovo je telo moje... pijte iz čaše svi, jer ovo je krv moja...”[353]. Insistiranje na doslovnom značenju ovih reči stvara brojne probleme u tumačenju i čini da previdimo činjenicu da Biblija često koristi slikovito izražavanje. Kada su neki od Davidovih ljudi reskirali vlastiti život da bi mu doneli vodu iz Vitlejema, on ju je odbio rečima: “Zar da pijem krv ovih ljudi! Ta izlažući život pogibli, doneli su vode”.[354] Biblija govori o Isusu kao o “vratima”, “čokotu” i “steni”.[355] Svakome je jasno da te izjave treba razumeti u prenesenom smislu. Mi verujemo da je tako i s Hristovom izjavom “ovo je moje telo... ovo je moja krv.” Hleb i vino su simboli njegovog tela i krvi. Ovakvo razumevanje ni malo ne umanjuje stvarnost Hristove prisutnosti unutar zajednice vernika, jer je obećao: “Gde su dvojica ili trojica sabrani u moje ime, onde sam ja među njima”[356]. Odbaciti ideju da On doslovno postaje prisutan u komadićima hleba ili čaši vina, ne znači da odbacujemo činjenicu da je on duhovno prisutan među vernicima. Nakon što je Isus blagoslovio hleb i vino, oni nisu bili doslovno pretvoreni u njegovo telo i krv, jer je On još uvek bio fizički prisutan među svojim učenicima. On nije nestao da bi se pojavio u obliku hleba i vina. Nakon što je blagoslovio čašu, On je još uvek naziva “vinogradskim rodom”, a ne stvarnom krvlju.[357] S obzirom da je i Isus pio iz čaše, da li to znači da je On pio svoju vlastitu krv? Ako je vino postalo stvarna krv, tada bi ga po Bibliji bilo zabranjeno piti.[358] Ne postoji bilo kakav dokaz da putem rimokatoličkog rituala dolazi do bilo kakve promene u tim elementima. Oni zadržavaju isti ukus, boju, miris, težinu i veličinu. Hleb i dalje izgleda kao hleb, ima ukus hleba, miriše kao hleb i na dodir je poput hleba. Međutim, po katoličkom načinu razmišljanja, to je Božje telo. Vino i dalje izgleda poput vina, ima ukus vina, miriše kao vino, ali se veruje da je postalo Božja krv. Kada sveštenik blagosilja hleb i vino, izgovara latinske reči: hoc est corpus meus. Imajući na umu činjenicu da se ta izreka koristila za postizanje promene, lako možemo da shvatimo da je na osnovu tih reči nastao izraz “hokus pokus” (hocus pocus).[359] Trentski koncil je proglasio da je verovanje u transsupstancijaciju neophodno za spasenje, i izrekao prokletstvo za svakoga ko bi to poricao. Koncil je naredio biskupima da objasne kako elementi mise, hleb i vino, sadrže ne samo meso, kosti i živce, kao deo Hrista, “već takođe i potpunog Hrista.”[360] Katolička enciklopedija ističe da “dogma o potpunosti stvarne prisutnosti znači da je u svakoj pojedinoj osobi stvarno prisutan celi Hristos, njegovo meso i krv, telo i duša, božanstvo i čoveštvo.”[361] Kada komad hleba postane “Hristos”, veruje se da prilikom njegovog podizanja, sveštenik žrtvuje Hrista. Svakoga ko drugačije veruje, trentski koncil je proglasio prokletim. “Ako neko kaže da prilikom mise Bogu nije prinesena istinska i pravilna žrtva... taj neka bude anatema (proklet).”[362] U katoličkom verovanju ta “žrtva” predstavlja obnavljanje žrtve na krstu. “Hristos je... zapovedio da njegova krvava žrtva na krstu treba svakodnevno biti obnavljana u misi kroz beskrvnu žrtvu njegovog tela i krvi, koji su predstavljeni jednostavnim elementima hleba i vina.”[363] S obzirom da su ti elementi promenjeni u Hrista, on “je prisutan u našim crkvama, ne samo na duhovni način već stvarno, istinski i supstancijalno, kao žrtva žrtvovanja.”[364] Iako se taj obred izvodio već milionima puta, učinjeni su pokušaji da se objasni da je to ista žrtva kao i ona na Golgoti, jer je u oba slučaja žrtva Isus Hristos.[365] Ideja o Hristu, njegovom “mesu i krvi, telu i duši, božanstvu i čoveštvu”, koji se neprekidno prinosi kao “obnova” žrtve na krstu, stoji u oštroj suprotnosti sa Isusovim rečima “svršeno je!”, koje je izgovorio na krstu.[366] Starozavetne žrtve je trebalo neprekidno prinositi jer nijedna od njih nije bila savršena žrtva, ali u Bibliji piše da smo sada “posvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista na žrtvu jednom zauvek. Svaki sveštenik iz dana u dan stoji i obavlja službu i neprestano prinosi žrtve, koje nikada ne mogu sasvim da uklone grehe. A kad je Hristos prineo jednu žrtvu za grehe, seo je Bogu s desne strane... On je jednom žrtvom učinio one koji se posvećuju zauvek savršenima”[367]. Katolička doktrina kaže da Hristova žrtva na krstu treba da bude “svakodnevno obnavljana.” Međutim, Novi zavet ističe da je ideja o “svakodnevnoj žrtvi” u suprotnosti sa jednom jedinom Hristovom žrtvom. Biblija kaže da On ne treba da se stalno prinosi, jer “kao što je ljudima određeno da jednom umru”, tako je i Hristos “prinet na žrtvu samo jednom da odnese grehe mnogih”[368]. Zbog toga oni koji veruju da se Hristova žrtva treba neprestano ponavljati u misi “ponovo razapinju i sramote Sina Božjega...”[369]. Nakon što je sveštenik izmenio hleb u “Hrista”, stavlja ga u prikaznicu, u centar lika koji predstavlja sunce. Pred tom prikaznicom će se katolici klanjati i poštovati malenu hostiju kao boga! Da li je to biblijska praksa? Po našem mišljenju taj običaj je istovetan običajima neznabožačkih plemena koja obožavaju fetiše. Zapazimo što kaže Katolička enciklopedija: “U odsutnosti biblijskog dokaza, Crkva je pronašla punomoć, pravo za izvođenje Božanskog štovanja Blagoslovljenog Sakramenta u najstarijoj i neprekinutoj tradiciji...”[370] Takvo shvatanje podseća na Isusove reči: “...ukidate reč Božiju svojom običajem (tradicijom) koji ste postavili”[371]. Prihvatanje ideje da elementi Gospodnje večere postaju doslovno Hristovo telo i krv, nije prošlo bez problema. Tertulijan govori da su sveštenici strogo pazili da ni mrvica hleba ne padne, da se ne bi ozledilo Hristovo telo. Verovalo se da čak i mrvica sadrži celoga Hrista. U srednjem veku su pokrenute opsežne rasprave kao, na primer, šta bi trebalo učiniti ako neko povrati nakon što je primio pričest ili ako bi kojim slučajem miš ili pas pojeli “Božje telo”. Na koncilu u Konstanci se raspravljalo da li čoveku koji prolije malo “Hristove krvi” po svojoj bradi, spaliti bradu ili uništiti spaljivanjem i bradu i čoveka! Očigledno je da su uz ideju o transsupstancijaciji nastale brojne čudne doktrine.
Poznato je da su u ranoj hrišćanskoj crkvi hrišćani uzimali oba elementa, i hleb i vino, kao simbole Hristove smrti.[372] Katolička enciklopedija to priznaje: “Može se uzeti kao generalna činjenica da se sve do 12. veka, kako na Zapadu tako i na Istoku, javna pričest u crkvama obično delila i primala u oba vida”, što je “nepobitno”.[373] Međutim, nakon toliko vekova, Rimokatolička crkva je počela ljude lišavati vina, služeći im samo hleb. Samo bi sveštenik popio vino. Jedan od razloga je bio taj da bi neko mogao proliti “Hristovu krv”. Ali, zar nije bilo moguće da su i prvi hrišćani mogli proliti čašu? Hristos im je nije uskratio zbog te bojazni. Posluživanje samo polovine od onoga što je Isus odredio, svakako zahteva neka razjašnjenja. Bilo je objašnjeno da “pričest samo jednog elementa” vredi isto kao i uzimanje oba. Ljudi neće nimalo biti lišeni “milosti nužne za spasenje”, jer “Hristos je stvarno prisutan i prima se ceo i potpun: telo i krv, duša i božanstvo, putem jedne od te dve vrste... Sveta Majka Crkva dozvolila je običaj pričešćivanja samo jednom vrstom... Zato ne samo da pričest obema vrstama nije obaveza za verne, već je čaša strogo zabrenjena crkvenim zakonom svakome osim svešteniku koji služi misu.”[374] Nakon mnogih vekova, taj zakon je sada ublažen. Nekim katolicima je dozvoljeno da uzimaju i hleb i vino, ali običaji variraju od mesta do mesta. Da li je ideja o transsupstancijaciji potekla od Isusa? Istoričar Djurant tvrdi da je verovanje u transsupstancijaciju, kakvo postoji u Rimokatoličkoj crkvi, “jedan od najstarijih obreda primitivne religije.”[375] U naučnom delu Hasting’s Encyclopedia of Religion and Ethics, mnoge stranice su posvećene temi “jedenje Boga”. Tu je dat obilan uvid u transsupstancijacijske obrede među mnogim narodima, plemenima i religijama. Takvi obredi su bili poznati i u starom Rimu, što se može videti iz Ciceronovog retoričkog pitanja u vezi sa žitom boginje Ceres i Bahusovim vinom. “U mitraizmu je postojala euharistija, ali je ideja o svetoj gozbi stara kao i ljudska rasa, te je postojala u svim razdobljima i među svim narodima”, kaže Katolička enciklopedija.”[376] U Egiptu je sveštenik blagosiljao kolač za koji se smatralo da postaje Ozirisovo telo. Nakon toga se kolač jeo, a kao deo obreda uzimalo se i vino.[377] Čak i u Meskiku i Centralnoj Americi, među onima koji nisu nikada čuli za Hrista, postojalo je verovanje u jedenje božjeg tela. Kad su se katolički misionari prvi put iskrcali tamo, bili su iznenađeni videvši “religijski obred koji ih je podsećao na pričest... lik načinjen od brašna... nakon sveštenikovog blagoslova, podeljen je među ljude koji su ga pojeli... proglasivši ga telom njihovog božanstva.”[378] Hislop sugeriše da je ideja jedenja božjeg tela proistekla iz kanibalizma. S obzirom da su paganski sveštenici jeli deo od svih žrtava, kad ljudskih žrtava od Valovih sveštenika se zahtevalo da jedu i ljudsko meso. Tako je Cahna-Bal, što znači “Valov sveštenik”, postalo osnova za savremenu reč “kanibal”.[379] Tokom mise, članovi Rimske crkve mogu da izađu napred i kleknu pred sveštenika da im stavi u usta komadić hleba koji je postao “Hristos”. Taj komadić hleba se naziva hostija, što je izvedeno iz latinske reči čije je prvo značenje bilo “žrtva” ili “žrtvovanje”.[380] Katolička enciklopedija tvrdi da je hostija “bila objekat ogromnog broja čuda”, uključujući i slučaj da se jednom hleb pretvorio u kamen i da je hostija prokrvarila i nastavila da krvari.[381] Hostije su okruglog oblika, a taj oblik je prvi put spomenuo sveti Epifanije u četvrtom veku.[382] (Ilustracija pokazuje kako se hostija predstavlja u katoličkom ilustrovanom rečniku). Kada je Isus ustanovio uspomenu na večeru, on je jednostavno uzeo hleb i prelomio ga. Hleb se ne lomi na okrugle komade. Lomljenje hleba, po Bibliji, simbolizuje Isusovo telo koje je bilo slomljeno za ljude tokom okrutnog batinanja i bičevanja. Posluživanje okrugle neslomljene oblatne u obliku diska, čin je lišen tog simbolizma. Ako je upotreba okrugle oblatne bez biblijske osnove, da li postoji mogućnost da smo ponovo suočeni s primerom mnogobožačkog uticaja? Hislop o tome kaže: “Okrugla oblatna, čija ‘okruglost’ je tako važan elemenat u rimokatoličkom Sakramentu, samo je još jedan od simbola Vala ili sunca.”[383] Poznato je da su okrugli kolačići bili upotrebljavani u drevnim egipatskim misterijama. “Tanki okrugli kolačić se pojavljuje na svim (paganskim) oltarima.”[384] U misterijskoj religiji mitraizmu, viši članovi sistema dobijali su male okrugle kolačiće ili komade beskvasnog hleba koji su simbolisali sunčev disk; isto ono što su simbolisale i njihove okrugle tonzure.[385] Godine 1854. u Egiptu je pronađen antički hram s crtežima koji prikazuju male okrugle kolačiće na oltaru. Iznad oltara je veliki lik sunca.[386] Sličan simbol sunca bio je korišćen iznad oltara u hramu nedaleko od grada Babaina u Gornjem Egiptu, gde je prikazano sunce i pred njim dva sveštenika u procesu bogosluženja (ilustracija na prethodnoj stranici). Korišćenje sunčevih likova iznad oltara nije bilo ograničeno samo na Egipat. Čak je i u dalekom Peruu bio poznat i obožavan isti takav lik.[387] Ako postoji ikakva sumnja da je oblik hostije nastao pod uticajem obožavanja sunca, treba jednostavno uporediti sunčev lik pred kojim se klanjaju mnogobošci, s prikaznicom, sunčevim likom u koji se stavlja hostija (u obliku sunca), pred kojom se katolici klanjaju, i odmah može da se primeti upadljiva sličnost. Poznato je da su čak i Izraelci, kada su pali pod uticaj kulta Vala, postavljali sunčeve likove na svoje oltare. Tokom Josijine vladavine ti likovi su bili uništeni: “Pred njim raskopaše oltare Valima, likove sunčane koji behu na njima”[388]. Stari drvorez (na slici) prikazuje neke od čudnih likova koje su obožavali, uključujući dva sunčeva lika na vrhu stubova. Ova fotografija prikazuje oltar crkve svetog Petra i ogromni svod (baldahin) visok 28 metara, koji je poduprt sa četiri izuvijana stuba prekrivena ornamentima u obliku grana. Na vrhovima stubova (“na visini”) najvažnijeg oltara u katolicizmu, nalaze se sunčevi likovi, poput onih korišćenih u mnogobožačkom bogosluženju. Visoko na zidu, kao što fotografija pokazuje, je ogroman majstorski izrađen zlatni sunčev lik, koji se, gledan s ulaza u crkvu, takođe pojavljuje iznad oltara. Veliki lik sunca nalazi se i iznad oltara crkve Isusove u Rimu i u stotinama drugih (fotografija na sledećoj strani). Veoma je interesantno da je i veliki hram u Vavilonu imao zlatni sunčev lik.[389]Ponekad je okrugli sunčev lik prikazan u vitražu iznad oltara, ili što je vrlo često, iznad ulaza u crkvu. Neki od tih okruglih prozora su prekrasno ukrašeni, neki su okruženi sunčevim zracima. U Vavilonu su postojali hramovi na kojima je lik boga sunca postavljen iznad ulaza i okrenut u smeru izlazećeg sunca.[390] Ranovavilonski hram, kojeg je sagradio car Gudea, posedovao je takav simbol boga sunca iznad ulaza. I egipatski graditelji su imali običaj da postavljaju sunčev disk (ponekad s krilima ili nekim drugim simbolom) iznad ulaznih vrata hrama, u čast boga sunca i za isterivanje zlih duhova. Svakako, ne želimo da tvrdimo da ti likovi koji su danas u upotrebi imaju isto značenje koje su imali za tadašnje posetioce paganskih hramova. Međutim, ta sličnost je ipak vrlo značajna. Okrugli prozor, koji se tako učestalo nalazi nad ulaznim vratima crkava, naziva se ponekad prozor – “točak”. Za oblik točka, poput onog kod kočija, neki ljudi u antičko doba su verovali da je simbol sunca. Sunce su zamišljali kao veliku kočiju kojom upravlja bog sunca, koja svakog dana putuje nebom, a noću prolazi kroz podzemlje. Kada su Izraelci umešali Valovu religiju u svoje bogosluženje, i oni su imali “sunčeve kočije” posvećene bogu sunca.[391] Lik u obliku točka kočije nalazi se i na poznatom kipu apostola Petra u rimskoj Crkvi svetog Petra. Ploča koja je sada izložena u Britanskom muzeju prikazuje jednog vavilonskog cara kako obnavlja simbol boga sunca u Belovom hramu. Taj simbol je osmostruki krst nalik na spomenuti točak. Sličan oblik nalazi se i na pločniku okruglog dvorišta ispred Crkve svetog Petra. (Vidi crtež na 43. strani) Na rimokatoličkim slikama Marija i sveci su uvek prikazivani s okruglim oreolom oko glave, simbolom sunca. Rimska tonzura je okrugla, a okrugli likovi se mogu videti nad oltarima i ulazima. Prikaznica u koju se stavlja okrugla hostija često je u obliku sunca okruženog zrakama svetlosti. Svi ti primeri upotrebe simbola sunca mogu da izgledaju nevažno, ali kada se sagleda celokupna slika, dobijamo ključ za rešenje tajne modernog Vavilona.
Okrugle hostije se često prikazuju kao krugovi označeni krstovima. Na asirskom spomeniku čiji smo crtež ovde reprodukovali, nije teško primetiti koliko su one nalik okrugloj testenini. Na toj slici jedan čovek se klanja pred sveštenikom-carem i likom sunca. Drugi čovek prinosi okruglu testeninu označenu krstovima!
Kada je Isus ustanovio spomen večeru bila je noć, a ne doba doručka ili ručka. Prvi hrišćani su održavali Gospodnju večeru noću, sledeći Hristov primer i starozavetni uzor.
Kasnije je Gospodnja večera počela da se održavava tokom jutarnjih sastanaka.[392] Ne možemo reći do koje je mere mitraizam uticao na taj obred, ali znamo da su mitraistički obredi održavani rano ujutru jer su bili povezani sa suncem i njegovim izlaskom. Koji god da je bio razlog, danas je proširen običaj da se obred pričesti ili večere Gospodnje održava ujutro. Ono što je moglo biti podsticaj da se misa u Rimokatoličkoj crkvi održava ujutro jeste mišljenje da bi ljudi trebalo da poste pre nego što uzmu Gospodnju večeru. Očito da je rano jutro vreme kada je najlakše ispuniti taj zahtev. Međutim, zahtevanje takvog posta nije osnovano na nauci Svetog pisma, s obzirom da je Isus prvo jeo, pre nego što je ustanovio Gospodnju večeru! Poznato je da su oni koji su tražili inicijaciju u eleuzinskim misterijama prvo bili pitani: “Da li postiš?”. Ako je njihov odgovor bio negativan, bili su odbijeni.[393] Post je praksa koja ima biblijsko opravdanje, ali motiv za pravi post mora proisteći iz srca, a ne samo zbog ljudske odredbe. O postu iz pogrešnih motiva Bog kaže: “ako i poste, neću uslišiti molitve njihove”[394]. Fariseji su strogo praktikovali post u određene dane, ali su odbacivali teže zahteve iz Zakona.[395] U komentaru o misi i njenim složenim ritualima, u knjizi Romanism and the Gospel piše sledeće: “To je spektakl veličanstvenog sjaja: svetlo, boje, odeća, muzika, mirisi, i ono što ima čudan psihološki efekat - izvestan broj uvežbanih mistika koji izvode dostojanstveni ritual u potpunoj nezavisnosti od vernika. Ovi su, u stvari, samo gledaoci, a ne i učesnici, posmatrači poput onih koji su bili prisutni prilikom izvođenja drevnih misterijskih kultova.“[396] Jedno poznato delo o rimokatolicizmu sumira sveštenikov nastup za vreme mise: “Šesnaest puta on čini znak krsta, šest puta se okreće zajednici, jedanaest puta diže oči k nebu, osam puta ljubi oltar, četiri puta sklapa ruke, deset puta se udara u prsa, dvadeset i jedan put pravi naklon glavom, osam puta savija kolena, sedam puta se klanja ramenima, trinaest puta blagosilja oltar znakom krsta, dvadesetdevet puta stavlja ruke na oltar, jedanaest puta moli tiho, trinaest puta moli glasno, uzima hleb i vino i pretvara ih u telo i krv Hristovu, deset puta pokriva i otkriva čašu, dvadeset puta ide tamo-amo.”[397] Kao dodatak tim komplikovanim ritualima dolazi i upotreba posebno ukrašene odeće, a takođe se tu koriste sveće, zvona, tamjan, muzika i blistavi ceremonijali po kojem je poznat rimokatolicizam. U kolikoj je to suprotnosti s jednostavnom spomen-večerom koju je uspostavio Hristos!
18. poglavlje
Riba, petak i prolećni praznik
Svakog petka mnogi katolici ne jedu meso zamenjujući ga ribom, i objašnjavaju da je to u spomen raspeća u petak. Od rimokatolika u SAD se više ne zahteva da se suzdržavaju od mesa petkom (kao što se to činilo ranije), osim tokom korizme, iako mnogi još uvek imaju običaj da jedu ribu petkom.
Sveto pismo ne povezuje ribu s petkom. Reč petak potiče od imena boginje Freje koja je smatrana boginjom mira, radosti i plodnosti, pri čemu je riba bila simbol njene plodnosti. (U engleskom jeziku se petak naziva Friday, a u nemačkom Freitag. Prim. prev.)
Od najranijih vremena riba je bila simbol plodnosti među Kinezima, Asircima, Feničanima, Vaviloncima i nekim drugim narodima.[398] Sama reč riba potiče od reči dag, koja (ne bez razloga) ukazuje na porast plodnosti.[399] Jedan bakalar izleže 9.000.000 jaja godišnje, list 1.000.000, jesetra 700.000, grgeč 400.000, skuša 500.000, haringa 10.000, itd. Boginja seksualne plodnosti kod Rimljana zvala se Venera (od nje i potiče naziv “venerično” npr. za venerične bolesti). Petak je bio smatran njenim svetim danom jer se verovalo da planeta Venera vlada prvim satom petka, koji je zato nazvan Dies Veneris.[400] Da bi ova slika bila kompletnija, recimo i to da je Veneri bila posvećena riba.[401] Ilustracija iz knjige Ancient Pagan and Modern Christian Simbolism prikazuje boginju Veneru s njenim simbolom – ribom.[402] Riba je bila posvećena i Astaroti, kako su Izraelci nazivali pagansku boginju. U starom Egiptu Izida je ponekad bila prikazivana s ribom na glavi, kao što se može videti na priloženoj ilustraciji. Pošto je petak nazvan prema boginji seksualne plodnosti, i bio njen sveti dan, a riba njen simbol, izgleda da je to što su katolici podučavani da je petak dan apstinencije od mesa, tj. dan u koji se jede riba, više nego slučajnost.
Odakle dolazi običaj slavljenja Uskrsa? Da li su prvi hrišćani bojili uskršnja jaja? Da li su Petar ili Pavle ikad održavali uskršnju jutarnju misu?
Reč Uskrs (Easter) pojavljuje se samo jednom u engleskom prevodu Biblije King James: “...beše naumio da ga posle Uskrsa (“Easter”) izvede pred narod”[403]. Reč koja je ovde prevedena s Easter je Pasha, grčki naziv za jevrejski praznik Pesah, i nema nikakve veze s engleskim Easter (Uskrs). Dobro je poznato da Easter nije hrišćanski termin, bar ne u svom izvornom značenju. Taj naziv dolazi od imena paganske boginje jutarnjeg svetla i proleća. Easter je samo nešto moderniji oblik imena Eostre, Ostera, Astarta ili Ištar, gde se ovo poslednje, prema Hislopu, izgovara kao što Englezi izgovaraju Easter.[404] Kao i reč Easter, mnogi današnji običaji potiču iz nehrišćanskih religija. Na primer, boje se, sakrivaju, traže i jedu uskršnja jaja. To je običaj koji se danas nevino održava i često povezuje s vremenom dečjih radosti i ludorija. Međutim, taj običaj nije potekao iz hrišćanstva. Jaje je bilo sveti simbol među Vaviloncima, koji su verovali u staru bajku o jajetu čudesne veličine koje je palo s neba u reku Eufrat. Prema drevnom mitu iz tog čudesnog jajeta se izlegla boginja Astarota (Easter). Jaje tako simboliše boginju Astarotu.[405] Drevni druidi su nosili jaje kao sveti simbol svog idolopokloničkog reda.[406] Procesija u čast boginje Ceres u Rimu bila je predvođena nošenjem jajeta.[407] U misterijama boga Bahusa blagosiljano je jaje. Kinezi su koristili obojena jaja u svojim religijskim proslavama. U Japanu je postojao drevni običaj da se jaje boji bronzanom bojom. U Severnoj Evropi su se, u pagansko doba, jaja bojila i koristila kao simbol boginje proleća. Ilustracija pokazuje dva načina na koje su pagani prikazivali sveta jaja. S desne strane je jaje iz Heliopolisa, a levo je Pitonovo jaje. Među Egipćanima jaje je bilo povezivano sa suncem, “zlatnim jajetom”.[408] U njihovoj religiji obojena jaja su bila korišćena kao posvećene žrtve u doba Uskrsa.[409] The Encyclopedia Britannica navodi: “Jaje kao simbol plodnosti i obnovljenog života vraća nas k drevnim Egipćanima i Persijancima, koji su takođe imali običaj da boje i jedu jaja tokom svoje prolećne proslave.”[410] Kako je došlo do toga da se taj običaj povezao s hrišćanstvom? Očigledno je da su neki pokušali da hristijanizuju simboliku jajeta, objašnjavajući da kao što pile izlazi iz jajeta tako je i Hristos izašao iz groba. Papa Pavle V (1605–1621.) je čak sastavio molitvu u vezi jaja: “Blagoslovi o Gospode, molimo te, ova jaja koja si stvorio, da mogu postati zdrava hrana tvojim slugama koji ih jedu u znak sećanja na našeg Gospoda Isusa Hrista.”[411] Sledeći citati iz Katoličke enciklopedije su posebno značajni: “Zato što je upotreba jaja bila zabranjena tokom Korizme, ona su se iznosila na sto tek za Uskrs, obojena u crveno da bi tako simbolisala uskršnju radost... Taj običaj možda potiče iz paganstva, s obzirom da se ogroman broj paganskih običaja koji proslavljaju povratak proleća praktikovao baš u doba Uskrsa”. Takav je bio slučaj i s običajem nekad popularnim u Evropi: “Na vrhovima brda palila se Uskršnja vatra, zapaljena novom vatrom dobijenom trljanjem drveta o drvo; taj običaj paganskog porekla bio je popularan širom Evrope, a označavao je pobedu proleća nad zimom. Biskupi su izdali stroge proglase protiv svetogrdnih Uskrsnih vatri, ali nisu uspeli da ih svuda iskorene.” I što se dogodilo? Vredi pažljivo pročitati sledeće redove: “Crkva je prihvatila održavanje Uskršnjih ceremonija povezujući ih s vatrenim stubom (koji je pratio Izraelce u pustinji) i Hristovim uskrsnućem”! Vidimo da su mnogobožački običaji bili unešeni u Rimsku crkvu i da li im je dat hrišćanski oblik. Na brojnim mestima i sama Katolička enciklopedija to potvrđuje.
Konačno, evo još jednog citata koji se odnosi na uskršnjeg zeca: “Zec je paganski simbol i oduvek je bio smatran simbolom plodnosti.”[412] Encyclopedia Britannica dalje navodi da je “poput uskršnjeg jajeta, i uskršnji zec došao u hrišćanstvo iz davnina. Zec je povezan s mesecom u legendama drevnog Egipta i nekih drugih naroda... Egipatska reč za zeca, um, znači takođe i otvoren i razdoblje, pa se tako zec povezivao s periodičnošću, menama, kako ljudskim tako i mesečevim, s početkom novog života u mladićima i devojkama, i tako je bio simbol plodnosti i obnavljanja života. Kao takav, zec je povezivan s uskršnjim jajima.” Tako su, dakle, uskršnji zec i uskršnje jaje simbolisali seksualnost i plodnost. Uobičajeno je da se u doba Uskrsa dolazi na ranu jutarnju misu. Smatra se da se time proslavlja Hristos, pošto je on ustao iz mrtvih rano ujutro na uskrsnu nedelju, upravo prilikom izlaska sunca. Ali, Hristos nije vaskrsnuo u vreme izlaska sunca, jer je još bila tama kada je Marija Magdalena došla na njegov grob koji je već bio prazan! Sa druge strane, postojala je jedna vrsta ranojutarnjeg bogosluženja koje je bilo deo drevnog obožavanja sunca. Time, naravno, ne želimo da kažemo da danas hrišćani poštuju sunce tokom bogosluženja koja se održavaju u rane jutarnje sate, niti tvrdimo da oni koji se klanjaju pred prikaznicom, sunčevim likom, u kojoj se nalazi okrugla hostija u obliku sunca, na taj način obožavaju sunce. Pre bismo mogli reći da takvi običaji koji se ne nalaze u Svetom pismu pokazuju da je zaista došlo do mešanja hrišćanstva i paganstva.
U vreme proroka Jezekilja čak su i ljudi koji su bili poštovaoci pravoga Boga praktikovali obožavanje sunca, i to su učinili delom svog bogosluženja. “I odvede me u trem unutrašnji doma Gospodnjeg, i gle, u ulasku u crkvu Gospodnju između trema i oltara beše oko dvadeset pet ljudi okrenutih leđima k crkvi Gospodnjoj, licem k istoku, i klanjahu se suncu prema istoku.” (Jezekilj 8:16). Činjenica da su se klanjali suncu prema istoku, pokazuje da je to bilo rano jutarnje bogosluženje. Sledeći stih kaže: “...i drže granu pred nosom svojim.” Autor Fausset navodi da “to ukazuje na idolatrijsku upotrebu grane drveta tamariska, pri čemu se grana stavlja pred nos, dok se u svitanje pevaju pesme izlazećem suncu.“[413] Prema istoku su gledali i Valovi proroci u Ilijino doba. Val (Baal) je bio bog sunca, a samim tim i bog vatre. Kada je Ilija uputio izazov Valovim prorocima, rekao je: “Bog koji odgovori ognjem, pravi je Bog”, i tako napao obožavanje Vala na njegovom “vlastitom terenu”. U koje doba dana su Valovi proroci počeli da prizivaju svoje božanstvo? To je, naravno, bilo kada se sunce (Baal) pojavilo nad istočnim horizontom, “ujutro”, u zoru (1. Carevima 18:26).[414] Rituali povezani s izlazećim suncem bili su prisutni u raznim oblicima među mnogim drevnim narodima. Egipatska Sfinga je postavljena tako da njeno lice gleda na istok. S planine Fudžijama u Japanu, upućuju se molitve izlazećem suncu. “Hodočasnici se mole izlazećem suncu dok se penju obroncima planine... Ponekad je moguće videti stotine Šintu hodočasnika u belim haljinama kako izlaze iz svojih skloništa i udružuju se u molitvama izlazećem suncu.”[415] Rimski mitraisti su se, takođe, sakupljali u zoru, u čast boga sunca. Boginja proleća, od čijeg imena dolaze engleski i nemački nazivi za Uskrs (engl. Easter i nem. Oster), takođe je povezana s izlaskom sunca na istoku (east, osten), kao što se iz same reči East-er može naslutiti. Tako su izlazak sunca na istoku, naziv Uskrs i proleće na neki način usko povezani.
Prema nekim starim legendama, nakon što je bio ubijen Tamuz je sišao u podzemni svet, ali je zahvaljujući oplakivanju svoje majke Ištar (Easter), u proleće oživeo na tajanstven način. “Tamuzovo uskrsnuće, kroz Ištarino žalovanje, dramatično se prikazivalo svake godine, da bi osiguralo uspešnu letinu i plodnost kod ljudi. Svake godine je trebalo da muškarci i žene zajedno s majkom Ištar oplakuju Tamuza i proslavljaju njegov povratak, da bi tako ponovo zadobili njenu naklonost i blagodati!“[416] Kada je vegetacija opet počela da niče, ljudi su verovali da je njihov “spasitelj” došao iz podzemnog sveta, učinio kraj zimi i prouzrokovao početak proleća.[417] Čak i Izraelci su u jednom periodu svoje istorije prihvatili tu nauku i rituale godišnjih prolećnih proslava, pa zato prorok Jezekilj i govori o ženama koje “plaču za Tamuzom”[418]. S obzirom da se, po Bibliji, Hristovo vaskrsenje dogodilo u proleće, crkvi u četvrtom veku (koja je već na mnogo načina odlutala od vere) nije bilo teško da u hrišćanstvo uklopi pagansku proslavu.Govoreći o tom stapanju, Encyclopedia Britannica kaže: “Hrišćanstvo... je uklopilo u svoju proslavu velikog hrišćanskog praznika mnoge od paganskih obreda i običaja iz prolećne proslave.”[419] Prema legendi, kada je imao četrdeset godina Tamuza je ubio vepar. Po autoru Hislopu oplakivanje Tamuza je trajalo četrdeset dana, po dan za svaku godinu života. U staro doba to su bili dani za oplakivanje, post i samokažnjavanje, da bi Tamuz izašao iz podzemnog sveta i učinio da počne proleće. Taj običaj nije bio poznat samo u Vavilonu, već i među Feničanima, Egipćanima, Meksikancima i jedno vreme čak i među Izraelcima. “Izgleda da je među paganima”, piše Hislop, “ta Korizma bila neophodna priprema i uvod u veliku godišnju proslavu u spomen na Tamuzovu smrt i uskrsnuće.”[420] Prihvativši u crkvu i ostala verovanja u vezi sa prolećnom svetkovinom, bio je potreban još samo jedan korak da se prihvati i nekadašnji post koji je prethodio proslavi. Katolička enciklopedija otvoreno navodi da su “pisci u četvrtom veku bili skloni da opisuju mnoge običaje (npr. korizmeni post od četrdeset dana) kao apostolsku uredbu koja sigurno ne zaslužuje da se smatra takvom.”[421] Tek je u šestom veku papa službeno naredio održavanje Korizme, nazvavši je “sveti post”, tokom koga nije smelo da se jede meso i još nekoliko vrsta hrane. Katolički teolozi priznaju da u njihovoj crkvi postoje običaji koji su preuzeti iz paganstva.[422] Međutim, oni tvrde da mnoge stvari, iako su izvorno mnogobožačke, mogu da budu hristijanizovane. Ako, na primer, neko pleme slavi četrdeset dana u čast paganskog boga, zašto mi ne bismo činili to isto, ali u Hristovu čast? Pošto su se pagani ujutro klanjali suncu okrenuti prema istoku, zar ne bismo i mi mogli imati bogosluženja u zoru, u čast Hristovog vaskrsenja? Pagani su koristili jaje, i zar ne bismo i mi mogli da se koristimo njime i uzeti ga za simbol velikog kamena koji je bio postavljen na ulaz Isusovog groba? Drugim rečima, zašto ne prihvatiti razne vrste popularnih običaja i koristiti ih Hristu na slavu, umesto u čast paganskih bogova kao što to čine mnogobošci? Ovo zvuči logično, ali ipak, u Bibliji nalazimo jedno drugačije upustvo: “Čuvaj se da se ne uhvatiš u zamku... i da ne potražiš njihove bogove i kažeš: Kako su ovi narodi služili svojim bogovima, tako ću i ja činiti. Ne čini tako Gospodu Bogu svom; jer oni činiše svojim bogovima sve što je gadno pred Gospodom... Šta vam god Ja zapovedam, sve držite i tvorite, ništa ne dodajte k tome i ne oduzimajte od toga”[423].
19. poglavlje
Zimski praznik
Datum 25. decembar (u julijanskom kalendaru 7. januar) upisan je u kalendarima kao Božić, dan Hristovog rođenja. Postavlja se pitanje da li je to zaista dan kada se Hristos rodio? Da li današnji običaji povezani s tim danom imaju hrišćansko poreklo, ili je Božić samo još jedan u nizu primera mešavine paganstva i hrišćanstva?
Engleska reč Christmas (Božić) ukazuje na mešavinu (naše reči Božić i Badnjak su takođe paganskog porekla. prim. prev). U njoj se osim imena Hrist nalazi i reč misa. Ako se setimo svih komplikovanih ceremonija, molitvi za mrtve, obreda pretvaranja i složenih rituala rimokatoličke mise, možemo li to stvarno povezati s istorijskim Isusom kakav je prikazan u Jevanđeljima? Njegov život i služba nisu bili zakomplikovani takvim ritualima. Bojimo se, poput Pavla, da su neki bili zavedeni “od jednostavnosti koja je u Hristu”[424] zbog paganskog uticaja nad stvarima kao što je misa. Razmišljajući na ovaj način, možemo da zaključimo da je naziv Christ-mass (Hristos-misa) sam sebi kontradiktoran. Kao stvarni datum Hristovog rođenja, 25. decembar stoji pod znakom pitanja. Onog istog dana kad je Isus rođen “u tom istom kraju pastiri su noćivali pod vedrim nebom stražareći kod svoga stada”[425]. Pastiri u Palestini nisu boravili u polju usred zime! Adam Klark je zapisao: “To što ti pastiri još uvek nisu odveli stada kućama, najuverljiviji je dokaz da još nije započeo ni oktobar i da zato naš Gospod nije bio rođen 25. decembra, kada na poljima više nije bilo stada... Upravo na osnovu ovoga trebalo bi da odbacimo ideju da je Hristos rođen u decembru.”[426] Iako nam Biblija ne navodi datum Isusovog rođenja, postoje pokazatelji da je to najverovatnije bilo u ranu jesen. Znamo da je Isus bio razapet u proleće, pred samu Pashu.[427] Iz Svetog pisma može da se zaključi da je njegovo propovedanje trajalo tri i po godine, što smešta početak njegove javne službe u jesen. U to vreme je imao oko trideset godina[428], što je bilo doba kada je, po Starom zavetu, muškarac mogao da stupi u versku službu.[429] Ako je Isus te jeseni napunio trideset godina, to znači da je bio rođen u jesen, trideset godina ranije. U vreme Isusovog rođenja, Josif i Marija su zbog popisa (koji je organizovan zbog plaćanja poreza) otišli u Vitlejem.[430] Ne postoje nikakvi zapisi o tome da je usred zime bilo vreme za plaćanje poreza. Najlogičnije vreme za to bila bi jesen, kao kraj žetve. Ako je to bio slučaj, tada je to moglo da bude u vreme praznika Senica, koji se održavao u Jerusalimu, što objašnjava zašto je i Marija pošla s Josifom.[431] To bi nam objasnilo i zašto “nije bilo mesta u gostionici”[432]. Prema Josifu Flaviju, u Jerusalimu je živelo oko 120.000 stanovnika, ali se za vreme praznika ponekad u njemu sakupilo i do 2.000.000 Jevreja. Ta ogromna masa ljudi ne samo da je ispunjavala Jerusalim, već i okolne gradiće, uključujući tu i Vitlejem koji se nalazio oko 7 kilometara južnije. Ako je svrha Marijinog i Josifovog putovanja bila i proslava praznika, a ne samo da plate porez, to bi značilo da se Isus rodio u ranu jesen te godine. Međutim, nije ni važno da znamo tačan datum Isusovog rođenja. Ono što je važno je da se On rodio! Interesantno je zapaziti da su prvi hrišćani slavili uspomenu na Hristovu smrt[433], a ne na njegovo rođenje. Katolička enciklopedija kaže da “Božić nije bio među najranijim crkvenim praznicima. Jernej i Tertulijan ga izostavljaju sa svog popisa praznika.”[434] Kasnije, kada su crkve na različitim mestima počele da svetkuju Hristov rođendan, nastajale su mnoge razlike u mišljenjima oko tačnog datuma. Tek pri kraju četvrtog veka Rimska crkva je počela da svetkuje Božić 25. decembra. Konačno je u petom veku izdata naredba da se Hristovo rođenje zauvek proslavlja na taj datum, iako je to bio dan stare rimske proslave rođenja Sola, što je bilo jedno od imena pod kojim je bio poznat bog sunca![435] Frazer kaže da je “najveći paganski religijski kult koji je slavio 25. decembar bio paganski kult obožavanja sunca, mitraizam... Ta zimska proslava se zvala Rođenje, Rođenje Sunca.”[436] Da li je ta paganska proslava razlog za to da je Rimska crkva izabrala 25. decembar? Pustićemo da nam Katolička enciklopedija odgovori na to pitanje. “Dobro poznata solarna proslava Natalis Invicti (Rođenje nepobedivog Sunca), koja se slavila 25. decembra, imala je snažan uticaj na odluku pri izboru našeg decembarskog datuma.”[437] S obzirom da su solarni običaji “hristijanizovani” u Rimu, razumljivo je da je to rezultiralo zbrkom, jer su mnogi mislili da je Isus – Sol, bog sunca! “Tertulijan je morao da zagovara da Sol nije hrišćanski Bog; Augustin je poricao jeretičko poistovećivanje Hrista sa Solom. Papa Leon je ogorčeno ukoravao hrišćane, nekadašnje obožavatelje sunca, koji su se na samom pragu Apostolske bazilike okretali da se klanjaju izlazećem suncu.”[438] Zimski praznik je bilo vrlo popularan u antičko doba. “U paganskom Rimu i Grčkoj; u danima tevtonskih varvara; u najdavnije doba drevne egipatske civilizacije; u prvim počecima naroda istoka i zapada, severa i juga; vreme zimskog solsticija je uvek bilo vreme radovanja i praznovanja.”[439] Pošto je to vreme bilo toliko popularno, Rimska crkva ga je prihvatila kao vreme Hristovog rođenja. Neki današnji božićni običaji nastali su pod uticajem rimskih Saturnalija[440]. “Dobro je poznato”, kaže jedan pisac, “da mnogi naši običaji u vezi sa Božićem – praznici, davanje darova i uopšte osećaj vedrog raspoloženja, nisu ništa drugo nego nasleđe rimske proslave Saturnalija... preživeli ostaci paganstva.”[441] Tertulijan spominje da je običaj razmene poklona bio deo Saturnalija. Nema ničeg lošeg u davanju darova, ali neki su pokušali da povežu božićne darove sa darovima koje su Isusu dala trojica mudraca. To nije tačno, jer kad su mudraci stigli, Isus više nije “ležao u jaslama” (kao kada su došli pastiri), već je bio u kući[442]. To je moglo da bude nedugo nakon njegovog rođenja. Uz to, oni su darove dali Isusu, a ne jedan drugome! Korišćenje božićnog drvceta, kao što znamo, datira samo nekoliko vekova unazad, iako su ideje u vezi sa svetim drvećem veoma stare. Jedna stara vavilonska bajka govori o zimzelenom drvetu izraslom iz mrtvog panja. Stari panj je simbolisao mrtvog Nimroda, dok je novo zimzeleno drvo bilo simbol Nimroda koji je ponovo oživeo kao Tamuz! Druidi su hrast smatrali svetim drvetom, dok među Egipćanima palmino drvo bilo sveto. U Rimu je to bila jelka koja se tokom Saturnalija kitila crvenim bobicama![443] Za skandinavskog boga Odina se verovalo da u božićno doba deli posebne darove onima koji dolaze u dodir s njegovim svetim drvetom, jelkom.[444] U najmanje deset biblijskih tekstova zeleno drvo je povezano s idolatrijom i lažnim bogosluženjem.[445] Pošto drveće nije zeleno preko cele godine, to insistiranje na “zelenom” verovatno upućuje na zimzeleno drveće. “Božićno drvce... rekapitulira ideju obožavanja drveća... pozlaćeni orasi i kugle simbolizuju sunce... svečanosti i vesele zabave zimskog solsticija apsorbovne su u Božić... upotreba imele i zelenike preuzeta je iz druidskih ceremonija, a božićno drvce iz počasti koje su se odavale Odinovoj svetoj jelci.”[446] Uzevši u obzir sve ovo, zanimljivo je uporediti reči pororoka Jeremije sa savremenim običajem ukrašavanja drveta u vreme božića: “Jer su uredbe naroda taština, jer seku drvo u šumi, delo ruku umetničkih sekirom; srebrom i zlatom ukrašavaju ga, klinovima i čekićem učvršćuju ga da se ne pomiče...[447] Kako to kontekst pokazuje ljudi Jeremijinog doba su izrađivali idole od drveta, a naziv “umetnik” označava onoga koji izrađuje idole.[448] Citirajući ovaj odlomak iz Jeremijine knjige, ne mislimo da kažemo da ljudi koji danas postavljaju božićna drvca u svojim domovima i crkvama obožavaju drveće. Takvi običaji nam samo ponovo jasno pokazuju da je došlo do mešanja paganskih običaja sa hrišćanstvom. U šestom veku su po celoj Severnoj Evropi bili poslati misionari sa zadatkom da sakupe pagane u “rimsko stado”. Oni su otkrili da je datum 24. juni vrlo popularan među stanovnicima tih krajeva i zato su potražili način da “hristijanizuju” taj dan. Do tada je 25. decembar Rimska crkva već prihvatila kao dan Hristovog rođenja. Pošto je 24. juni otprilike šest meseci pre 25. decembra, zašto ga ne proglasiti za rođendan Jovana Krstitelja?! Jovan je bio rođen šest meseci pre Isusa.[449] Tako je 24. juni postao poznat u rimskom kalendaru kao Jovandan – dan svetog Jovana. Druidi u Britaniji su proslavljali 24. juni davno pre nego što je hrišćanstvo uopšte stiglo tamo. Na taj dan su palili vatre u čast boga Vala. Herodot, Vilkinson, Layard i neki drugi istoričari spominju da se taj običaj praktikovao i u mnogim drugim zemljama i navode neke primere. Kada je 24. juni postao dan svetog Jovana, s njime su bile prihvaćene i svete vatre, koje su nazvane “Vatre svetog Jovana” (“Jovanjske vatre”). Kao takve spominju se i u Katoličkoj enciklopediji.[450] “Video sam ljude kako trče i skaču kroz vatre svetog Jovana u Irskoj”, govori pisac iz prošlog veka, “ponosne što su neopečeni prošli kroz njih... i misleći da su na poseban način blagoslovljeni tom ceremonijom.”[451] Nameće se zaključak da su ti običaji više u čast boga Moloha nego Jovana Krstitelja. Dan 24. juni je bio posvećen drevnom bogu-ribi Oannesu, a to je bilo ime pod kojim je bio poznat i Nimrod. Fausset piše: “Oannes, bog riba, osnivač vavilonske civilizacije, izašao je iz Crvenog mora...”[452] Na latinskom jeziku, jeziku Rimske crkve, Jovan se nazivao Joannes. Zapazimo koliko to liči na ime Oannes! Takve sličnosti su pomagale da se paganizam lakše pomeša sa hrišćanstvom. Dan koji je u doba pagana bio smatran svetim danom boginje Izide ili Dijane, 15. avgust, lako je bio preimenovan u dan “Uznesenja Device Marije”, koji se obeležava sve do današnjeg dana.[453] Jedan drugi dan u Marijinu čast, koji je takođe bio preuzet iz paganstva, naziva se “Svećnica” ili “Očišćenje Blažene Device”, a slavi se 2. februara. Po Mojsijevom zakonu, nakon rođenja muškog deteta majka je smatrana nečistom četrdeset dana.[454] “I kad se navršiše dani njihovog očišćenja, po Mojsijevom zakonu”, Josif i Marija su prikazali novorođenče Isusa u hramu i prineli propisanu žrtvu.[455] S obzirom da je 25. decembar bio prihvaćen kao datum Hristovog rođenja, izgleda da se 2. februar nekako poklapao s vremenom Marijinog očišćenja. Ali, kakve veze ima upotreba sveća sa tim danom? U paganskom Rimu taj dan je bio praznik u čast boginje Februe po kojoj je nazvan mesec februar. Na taj dan su se nosile baklje i sveće u njenu čast. Grci su tu proslavu održavali u čast Prozerfinine majke, boginje Ceres, koja je tražila svoju kćer u podzemnom svetu sa sveštenicima koji su nosili sveće.[456] Iz svega toga vidimo da je prihvatanje 2. februara u čast Marijinog očišćenja bilo pod uplivom paganskih običaja u kojima su se koristile sveće, pa je zato čak i nazvan “Svećnica”. Na taj dan se blagosiljaju sve sveće koje će se tokom godine koristiti u katoličkim obredima. Katolička enciklopedija izjavljuje: “Mi ne trebamo prezati od priznanja da su sveće, tamjan i sveta voda često bili uključeni u paganskom bogosluženju i obredima za mrtve.”[457] Kada bi apostol Pavle ustao da propovijeda ovoj generaciji, ne bi li rekao ono što je davno rekao Galatima: “Slavite dane i mesece, i doba i godine! Bojim se za vas - da se možda nisam uzalud trudio oko vas”[458]. Kontekst poslanice nam pokazuje da su se Galati obratili od neznabožačkog obožavanja paganskih “bogova”[459]. Kako su se neki ponovo vratili svom pređašnjem bogosluženju[460], očigledno da se “dani” koje su obeležavali odnose na one iste dane koji su bili posvećeni paganskim božanstvima. Kasnije su neki od tih dana jednostavno bili preuzeti u bogosluženje tobožnje crkve i “hristijanizovani”!
20. poglavlje
Tajna mešavine
Na mnoštvu primera smo videli kako je upravo iz mešavine mnogobožačke religije i hrišćanstva nastala Rimokatolička crkva. Pagani su obožavali boginju Majku i molili joj se, a pala crkva je takođe prihvatila obožavanje Majke promenivši joj ime u Marija. Pagani su imali bogove i boginje povezane s različitim danima, profesijama i događajima u životu. Taj sistem je prihvaćen, a “bogovi” su nazvani “svecima”. U svom bogosluženju mnogobošci su koristili kipove ili idole svojih božanstava, a to je učinila i pala crkva jednostavno im promenivši imena. Od davnina su krstovi različitih oblika bili poštovani na praznoveran način. Neka od tih shvatanja bila su prihvaćena i povezana s Hristovim krstom. Krst, kao lik, počeo je da se poštuje, dok je savršena žrtva na krstu zasenjena ritualima mise, s njenom transsupstancijacijskom, misterijskom dramom i molitvom za mrtve!
Iz mnogobožačkih verskih sistema su prihvaćene molitve koje se neprestano ponavljaju, kao i krunice i relikvije, i data im je hrišćanska forma. Rimski biskup je prihvatio pagansku službu i titulu Pontifex Maximus. Postao je poznat kao papa, “Otac otaca”, iako je Isus izričito rekao da ni jednog čoveka ne nazivamo ocem. U Rimskoj crkvi su na doslovno stotine načina prihvaćeni paganski običaji i stopljeni s hrišćanstvom.
Katolički teolozi su svesni da se njihova crkva sastoji iz mešavine paganstva i hrišćanstva. Međutim, njihovo stanovište je da je to trijumf za hrišćanstvo, jer je crkva na taj način hristijanizovala paganske običaje. Katolička enciklopedija donosi ovu tvrdnju: “Mi ne smemo prezati od priznanja da su se sveće, tamjan i posvećena voda uobičajeno upotrebljavali u paganskim bogosluženjima i ritualima za mrtve. Ali, Crkva ih je vrlo rano preuzela u svoju službu, baš kao što je prihvatila i mnoge druge stvari... kao što je muzika, rasveta, mirisi, pranje, podna dekoracija, svodovi, lepeze, zastori, zvona, odela itd, što nije bilo povezano s nekim određenim idolatrijskim kultom, već je bilo zajedničko sa skoro svim kultovima.”[461] “Voda, ulje, svetlo, mirisi, pevanje, procesije, klanjanje, ukrašavanje oltara i svešteničke haljine su po prirodi u službi univerzalnog religijskog instinkta... Čak i paganske proslave mogu biti ‘pokrštene’; nema sumnje da su naše procesije od 25. aprila nekadašnje Robogalije; Božić zahvaljuje za svoj datum onom istom instinktu koji je odredio 25. decembar za Natalis Invicti u kultu obožavanja sunca.”[462] U katoličkoj teologiji je objašnjeno da se upotreba kipova i običaj klanjanja pred likovima razvila iz nekadašnjeg obožavanja cara! “Pravila ponašanja na vizantijskom dvoru su se postepeno razvila u složene oblike poštovanja, ne samo prema osobi cara već i prema njegovim kipovima i simbolima. Filostorgije kaže da su u četvrtom veku na istoku rimski građani hrišćanske vere prinosili darove, tamjan, pa čak i molitve imperatovim kipovima (Hist. Eccl. II, 17.). Bilo je prirodno da će ljudi koji su se klanjali pred carskim orlovima i carevim likovima, ljubili ih i palili im tamjan (ne znajući da je to što čine idolatrija)... na isti način poštovati krst, Hristove likove i oltar... Prvi hrišćani su bili naviknuti da na sve strane vide kipove i freske careva, paganskih bogova i junaka. Tako su i oni počeli da izrađuju svoje religijske slike, i čim su im prilike to dopustile kipove njihovog Gospoda i njihovih junaka.”[463] Treba naglasiti da u Bibliji ne postoji čak ni sugestija da se to treba činiti. Nasuprot tome, jasno je navedeno da su se ti običaji razvili iz paganstva. Ponekad se za razne zidne slikarije iz prvih vekova nakon Hrista, poput onih iz rimskih katakombi, smatra da predstavljaju verovanja prvih hrišćana. Ne može se uzeti da je to istina, jer je na njima očigledan uticaj mešavine hrišćanstva i paganstva. Iako ti crteži uključuju scene Isusa kako hrani mnoštvo hlebom i ribama, Jonu i kita, žrtvovanje Isaka itd, ostali crteži su bez sumnje sa paganskim motivima. Neki misle da je ta “mešavina” bila pretvaranje da bi se izbeglo progonstvo. Svejedno, ne može se poreći da su pri tome bili prisutni uzroci mešavine. Katolička enciklopedija kaže: “Dobri Pastir s ovcom na ramenima često se pojavljuje kao motiv i to svakako zbog sličnosti s paganskim ličnostima, Hermesom Krioforom ili Aristejom, koji su u to vreme bili popularni... Čak je naslikana i bajka o Orfeju, i pripisana Hristu. Takođe je i obnovljena i hristijanizovana priča o Erosu i Psihi služila da podseti vernika na vaskrsenje tela... Grupa od dvanaest Apostola je izazivala manje pažnje jer su dvanaest Dii Majores, takođe, često prikazivani zajedno... Isto tako su simbol ribe, koji je predstavljao Hrista, sidro nade i palma pobede, kao znakovi bili dobro poznati među paganima i nisu izazivali posebnu pažnju.”[464] Otpadanje od vere u koje su Izraelci često padali u starozavetno doba, bilo je takođe mešavina. Obično oni nisu potpuno odbacivali poštovanje pravoga Boga, već su u to bogosluženje umešali paganske obrede! To je bio slučaj čak i kad su se klanjali zlatom teletu.[465] Nije teško shvatiti da je to klanjanje bilo pogrešno, neznabožačko i gadost u Božjim očima. Ipak, a to je ono što želimo posebno da naglasimo, Izraelci su tvrdili da je to “praznik u čast Gospodu”[466] pravom Bogu! Seli su da jedu i piju, i ustali da plešu. Vršili su obred prilikom kojeg su se obnažili[467], verovatno istovetan onome koji su provodili razgolićeni vavilonski sveštenici.[468] Za vreme četrdeset godina lutanja po pustinji Izraelci su nosili Božji šator. Ipak, neki od njih nisu time bili zadovoljni, pa su nešto dodali. Napravili su vavilonski šator koji su, takođe, nosili sa sobom! “Nosili ste šator Molohov i zvezdu boga Refana”.[469] Moloh je bilo jedno od imena boga Vala. Zbog te mešavine Bog je odbacio njihove žrtve, darove i bogoslužbene pesme. Kasnije su Izraelci vršili tajne obrede, gradili uzvišice, gatali, čarali, provodili svoju decu kroz vatru i obožavali sunce, mesec i zvezde[470] i kao posledica toga bili su isterani iz svoje zemlje. Asirski car je doveo ljude iz različitih zemalja, uključujući i Vavilon, i naselio ih u izraelsku zemlju. Oni su, takođe, praktikovali neznabožačke rituale, pa je Bog poslao lavove među njih. Prepoznavši to kao Božji sud, pozvali su Božjeg čoveka da ih nauči kako da poštuju Gospoda. Ipak, “svaki je narod načinio sebi bogove...”[471], pokušavajući da istovremeno služe tim bogovima i Gospodu, a to je ono što smo nazvali mešavina. “Bojahu se Gospoda, i postaviše sveštenike visinama... Bojahu se Gospoda, a služahu i svojim bogovima, po običaju naroda iz kojih ih preseliše”.[472] Mešavina je postojala i u danima sudija, kada je levitski sveštenik koji je tvrdio da govori Božju reč (koga su nazvali “otac”) služio u svetilištu koje je sagradio Miha.[473] U Jezekiljevo doba pred ulazom u Jerusalimski hram je bio postavljen idol. Sveštenici su kadili lažnim bogovima nacrtanim po zidovima. Žene su oplakivale Tamuza, a muškarci su se u zoru klanjali suncu na hramskom prostoru.[474] Neki su čak žrtvovali svoju decu. “Zaklavši sinove svoje gadnim bogovima svojim”, govori Bog, “dolaziše u svetinju moju istog dana da je oskvrne”.[475] Jeremijina poruka je bila upućena ljudima koji su tvrdili da poštuju pravoga Boga, ali koji su pomešali paganske obrede sa istinskim bogosluženjem.[476] Bog im je rekao: “vi se lažnim nadama podajete, koje ništa ne pomažu... Valima kadite, i za tuđim bogovima idete... pečete kolače ‘kraljici neba’... pa preda me dolazite u dom ovaj u kome se ime moje priziva, i govorite: ‘Izbavismo se!’... Pa da ove gadosti činite”.[477] Na osnovu ovih brojnih primera iz Biblije jasno je da Bog nije zadovoljan sa religijom koje je mešavina. Samuilo je propovedao: “Ako se svim srcem svojim obratite ka Gospodu, izbacite tuđe bogove i Astarote, i spremite srce svoje za Gospoda i njemu jedinome služite, On će vas izbaviti...”.[478] Po učenju Biblije, Sotona se ne pojavljuje kao čudovište s rogovima, repom i vilama, već prerušen u anđela svetlosti.[479] Kao što je Isus upozoravao na “vukove u ovčijem runu”[480], tako je u brojnim slučajevima i paganizam ogrnut u plašt hrišćanstva postao mešavina koja je zavela milione ljudi. To je bilo nešto poput skidanja etikete sa flašice otrova i stavljanje druge s natpisom “pepermint bombone”. Sadržaj je i dalje ostao jednako smrtonosan. Nije važno kako ga lepo obučemo, paganizam je smrtonosan. Pravo bogosluženje mora da bude “u duhu i istini”[481], a ne u paganskim zabludama. Zbog veštih načina uz pomoć kojih je mnogobožački verski sistem pomešan s hrišćanstvom, vavilonski uticaj je ostao prikriven, postao je tajna – “tajna: Veliki Vavilon”[482]. Isto kao što detektiv sakuplja činjenice i indicije da bi odgonetuo tajnu, tako smo i mi u ovoj knjizi predstavili mnoge biblijske i istorijske indicije, da bismo stekli uvid u tu tajnu. Neke od ovih informacija ne izgledaju značajne na prvi pogled ili kad se posmatraju izdvojeno, ali kada se sagleda celokupna slika savršeno se uklapaju i uverljivo razotkrivaju tajnu Vavilona – drevnog i modernog. Vekovima je Bog pozivao svoje ljude da izađu iz vavilonskog jarma. I danas njegov glas govori, “Iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njene”[483]. Pisati o religijskim temama u kojima se toliko razmimoilaze mišljenja mnogih plemenitih i iskrenih ljudi, veoma je težak zadatak. Želeli smo da govorimo dovoljno iskreno da bi potkrepili svoju tvrdnju, ali da održimo nekakvu ravnotežu da to naše neslaganje ne bi nužno ostalo kategorično. Kao što je to sa svakom knjigom, uključujući tu i Bibliju, neizbežno je da će se pojaviti neka nerazumevanja i razlike u mišljenju. Neko će možda misliti da je rečeno previše, neko premalo. Ako se Rimokatolička crkva, koja tvrdi da se nikada ne menja, postepeno okrene od praksi za koje neki od nas smatramo paganskim, možemo se radovati njenom i najmanjem napretku na putu istine. Stoga, ako je ova knjiga imala (ili će imati) bilo kakav udeo u tome, zaista možemo da se radujemo.
Verujemo da istinski cilj svih hrišćana nije religija zasnovana na mešavini, već povratak prvobitnoj, jednostavnoj, snažnoj i duhovnoj veri koja je jednom bila data nama ljudima. Ne vezujući se više za lavirint rituala i tradicija koje nemaju moć, mi možemo naći “jednostavnost koja je u Hristu” i radovati se u “slobodi za koju nas je Hristos oslobodio”.[484] Naše spasenje ne zavisi od sveštenika, Marije, svetaca ili pape. Isus je rekao: “Ja sam put, istina i život; niko ne dolazi k Ocu - osim kroz mene”[485]. “Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje.”[486]. Poziv glasi da upravimo svoj pogled na Isusa Hrista, koji je začetnik i završitelj naše vere, Apostol i Veliki Sveštenik, Jagnje Božje, Vođa našeg spasenja, Hleb s Neba, Voda Života, Dobri Pastir, Princ Mira, Car careva i Gospodar gospodara!
Reference
[2] Sudije 19:29, 1. Samuilova 11:7 [3] Isaija 13:19-22, Jeremija 51:53 [5] 2. Mojsijeva 23:29,30 [8] Clarke, Clarke’s Commentary, vol. 1, p. 86. [9] The Jewish Encyclopedia, vol. 9, p. 309. [10] Josephus, Antiquities of the Jews, Bk. 1, 4:2, 3. [11] Hislop, The Two Babylons, p. 12. [12] Sudije 19:29, 1. Samuilova 11:7 [15] Hislop, The Two Babylons, p. 12. [16] Bailey, The Legacy of Rome, p. 245. [17] 2. Solunjanima 2:3-7, 1. Timoteju 4:1 [19] Encyclopedia of Religions, vol. 2, p. 398. [20] Hislop, The Two Babylons, p. 20. [22] Bach, Strange Sects and Curious Cults, p. 12. [23] Knjiga o sudijama 10:6; 1 Samuilova 7:3,4; 12:10; 1. Carevima 11:5; 2. Carevima 23:13 [25] Dela apostolska 19:27 [26] Frazer, The Golden Bough, vol. 1, p. 356. [27] Encyclopedia Britannica, vol. 14, p. 309. [28] The Catholic Encuclopedia, vol. 15, p. 459, art. “Virgin Mary” [30] Fausset’s Bible Encyclopedia, p. 484. [31] Dela apostolska 19:24-27 [32] Hislop, The Two Babylons, p. 20. [33] Harper’s Bible Dictionary, p. 47. [35] Smith, Man and His Gods, p. 216. [36] Kenrick, Egypt, vol. 1, p. 425. Blsavatsky, Isis Unveiled, p. 49. [37] Weigall, The Paganism in Our Christianity, p. 129. [38] Luka 2:24; 3. Mojsijeva 12:8 [39] Boettner, Roman Catholicism, p. 147. [40] Hislop, The Two Babylons, p. 158. [42] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 674, art. “Immaculate conception.” [48] Dela apostolska 1:14 [49] Oficial baltimore Catechism, no. 2 (Lesson 11). [50] Doane, Bible Myths, p. 357. [51] Encyclopedia Britannica, vol. 14, p. 999, art. “Mary.” [56] Encyclopedia Britannica, vol. 2, p. 632, art. “Assumption, Faest of.” [58] The Catholic Encyclopedia, vol. 13, p. 185, art. “Rosary.” [59] Seymour, The Cross in Tradition, Hystory, and Art, p. 21. [60] Encyclopedia of Religions , vol. 3, p. 203 – 205. [61] Hislop, The Two Babylons, p. 187 – 188. [62] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 111, art. “Hail Mary.” [63] Dela apostolska 19:34 [67] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, p. 653, 655, art. “Prayers for the dead.” [68] Ibid., vol. 8, 70, art. “Intercession.” [70] Hays, In the Beginnings, p. 65. [71] Encyclopedia of Religions, vol. 2, p. 78. [72] Dobbins, Story of the World’s Worship, p. 621. [74] Dela apostolska 14:11,12 [75] Durant, The Story of Civilization: Caesar and Christ, p. 61 – 63. [76] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, p. 173, art. “Communion of saints.” [77] Ibid., vol. 9, p. 130, 131, art. “Legends.” [78] Urlin, Festivals, Holy Days, and Saints’Days, p. 26. [79] The Catholic Encyclopedia, vol. 2, p. 44, art. “Athens.” [80] Hasting’s Encyclopedia of Religion and Ethics, art. “Images and Idols.” [81] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 636, art. “Idolatry. “ [84] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 620, art. “Iconoclasm.” [85] Inman, Ancient Pagan and Modern Christian Symbolism, p. 35. [88] Encyclopedia of Religions, vol. 3, p. 264. [90] Encyclopedia of Religions, vol. 3, p. 33; Inman, Ancient Pagan and Modern Christian Symolism, p.99. [91] 1. Carevima 14:23, 2. Carevima 18:4, 23:14, Jeremija 43:13, Mihej 5:13 [94] Encyclopedia of Religions, vol. 3, p. 33. [95] Harper’s Bible Dictionary, p. 500. [97] Pignatorre, Ancient Monuments of Rome, p. 175. [99] Hasting’s Encyclopedia of Religion and Ethics, art. “Phallicism.” [101] 1. Korinćanima 3:16 [102] 1. Mojsijeva 11:3,4 [104] Champdor, Ancient Cities and Temples, p. 22. [105] Hislop, The Two Baylons, p. 307. [106] Cirlot, A Dictionary of Symbols, p. 326. [107] Bury, The cambridge Ancient History – Egypt and Babylonia, vol. 1, p. 533. [108] The Catholic Encyclopedia, vol. 2, p. 185, art. “Babylonia.” [109] Dobbins, The Story of the World’s Worship, p. 14. [110] Brown, Sex Worship and Symbolism af Primitive Races, p. 38. [111] Eichler, The Customs of Mankind, p. 55. [113] 1. Korinćanima 1:17,18 [114] Harper’s Book of Facts. [115] Fausset’s Bible Encyclopedia, p. 145. [116] Seymour, The Cross in Tradition, History, and Art, p. 157. [117] Vine, An expository Dictionary of New Testament Words, p. 256. [118] Seymour, The Cross in Tradition, History, and Art, pp. 22, 26. [122] Prescott’s Conauest of Mexico, vol. 1, p. 242 (quted by Hislop, p. 199). [123] The Catholic Encyclopedia, vol. 10, p. 253, art. “Mexico.” [125] Seymour, The Cross in Tradition, history, and Art, pp. 22, 26. [126] Hislop, The Two Babylons, p. 198. [127] Encyclopedia of Regions, vol. 1, pp. 386, 494. [128] Hislop, The Two Babylons, p. 198. [129] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, p. 517, art. “Cross”. [130] Seymour, The Cross in Tradition, History, and Art, p. 64. [131] The Pentateuch Examined, vol. 6, jp. 113. [132] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, p. 518, art. “Cross”. [133] Encyclopedia of Religions, vol. 1, p. 494. [134] Vine, An Expository Dictionary of New testament Words, p. 256. [139] Smith, man and His Gods, p. 220. [141] Durant, The Story of Civilization: Caesar and Christ, p. 66. [142] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, p. 300, art. “Constantine”. [144] Durant, The Story of Civilization: Caesar and Christ, pp. 655, 656. [146] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, pp. 299, 300, art. “Constantine”, etc. [147] Ibid., vol. 4, p. 523, art. “Cross”. [148] Encyclopedia of Religions, vol. 1, p. 494. [149] Fausset’s Bible Encyclopedia, p. 145. [153] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, p. 524, art. “Cross”. [154] Calvin’s Tracts, vol. 1, pp. 296 – 304. [155] Wilder, The Other Side of rome, p. 54. [157] The Catholic Encyclopedia, vol. 13, p. 454, art. “Santa Casa di Loreto.” [158] Ibid., vol. 12, p. 734, art. “Relics”. [159] Cotterill, Medieval Italy, p. 71. [161] The Catholic Encyclopedia, vol. 2, p. 661, art. “Boniface IV”. [162] Ibid., vol. 12, art. “Relics”. [163] Durant, The Story of Civilization: The reformation, p. 339. [165] Hislop, The Two Vavilons, p. 179. [168] The Catholic Encyclopedia, vol. 12, p. 734, art. “Relics”. [170] Boettner, Roman Catolicism, p. 290. [171] The Catholic Encyclopedia, vol. 12, p. 737, art. “Relics”. [173] Durant, The story of Ciilization: The Age of faith, p. 753. [175] Durant, The story of Ciilization: The Age of faith, p. 766. [176] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 783, art. “Indulgences”. [178] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 784. [180] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, pp. 786, 787. [181] Durant, The Story of Civilization: The reformation, p. 23. [187] Durant, The Story of Civilization: The reformation, p. 735. [188] Encyclopedia of Religions, vol. 2, p. 159. [189] Smith, Man and His Gods, p. 127. [190] Encyclopedia Britannica, vol. 22, p. 660. [192] Hislop, The Two Babylons, p. 167. [193] 3. Mojsijeva 18:21, Jeremija 32:35, 2. Carevima 23:10 [194] Fauset’s Bible Encyclopedia, p. 481. [195] Strong’s Exhaustive Concordance of The Bible, No. 8612. [201] 1. Korinćanima 3:11 [209] Matej 10:2, Marko 3:16, Luka 6:14, Dela 1:13 [211] 2. Korinćanima 12:11 [218] Jeremija 50:39; 51:62 [219] Parkhurst’s Hebrew Lexicon, p. 602 (quoted by Hislop, p. 208.) [220] Hislop, The Two Babylons, p. 210. [222] Strong’s Exhaustive Concordance of The Bible, no. 6363. [224] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 699, art. “Impostors”. [225] Hislop, The Two Babylons, p. 207. [226] Smith, Man and His Gods, p. 129. [229] Encyclopedia of Religions, vol. 2, p. 545, art. “Janus”. [230] The Catholic Encyclopedia, vol. 10, p. 403, art. “Mithraism”. [231] Durant , The Story of Civilization: The Age of Faith, p. 745. [232] Inman, Ancient Pagan and Modern Christian Symbolism, p. 63. [233] Strong’s Exhaustive Concordance of The Bible, no. 1709 and 1712. [234] Encyclopedia of Religions, vol. 1, p. 502, art. “Dagon “. [235] Sudije 16:23; 1. Samuilova 5:1-5 [236] Inman, Ancient Pagan and Modern Christian Symbolism, p. 21. [237] Layard, Babylon and Nineveh, p. 343. [238] Hislop, The Two Babylons, p. 216. [240] The Catholic Encyclopedia, vol. 3, p. 554, art. “Chair of Peter”. [241] Ibid., vol. 2, p. 185, art. “Babylonia”. [243] Hasting’s Encyclopedia of Religion and Ethics, art. “Images and Idols”. [245] Hislop, The Two Babylons, p. 214. [246] Encyclopedia Britannica, vol. 22, p. 81, art. “Pope “. [247] Aradi, The Popes – The History of How They are Chossen, Elected, and Crowned, p. 108. [248] Uporediti sa Dela 10:25,26 [249] Chiniguy, The Priest, the Woman, and the Confessional, p. 138. [250] Cotterill, Medieval Italy, p. 331. [251] Halley, Halley’s Bible Handbook, p. 774. [252] The Catholic Encyclopedia, vol. 8, p. 426, art. “John X Pope”. [253] Chiniquy, The Priest the Woman, and the Confesional, p. 138. [254] The Catholic Encyclopedia, vol. 8, p. 426, art. “John XI”. [255] Ibid., p. 427, art. “John XII”. [256] Liber Pontificalis, vol. 2, p. 246. [257] The Catholic Encyclopedia, vol. 2, p. 661, 662, art. “Boniface VII”. [258] Halley, Halley’s Bible Handbook, p. 775. [260] The Catholic Edcyclopedia, vol. 2, p. 668, art. “Boniface VIII”. [262] History of Church Councils, Bk. 40, art. 697. [263] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, p. 435. art. “Councils”. [264] Halley, Halley’s Bible Handbook, p. 778. [265] Chiniquy, The Priest , the Woman, and the Confesional, p.139. [266] Durant, The Story of Civilization: The reformation, p. 10. [267] Sacrorum Conciliorium, vol. 27, p. 663. [268] Durant, The Story of Civilization: The Reformation, p. 10. [269] Halley, Halley’s Bible Handbook, p. 779. [270] Durant, The Story of Civilization: The Reformation: Reformation, p. 13. [271] Halley, Halley’s Bible Handbook, p. 779. [273] The Catolic Encyclopedia, vol. 8, p. 19, art. “Innocent VIII”. [274] D’Aubigne, History of reformation, p. 11. [275] Chiniquy, The Priest the Woman, and the Confessional, p. 139. [276] Diarium, vol. 3, p. 167. [277] Life, July 5, 1963. [278] The Catholic Encyclopedia,vol. 9, pp. 162, 163, art. “Leo X”. [279] Durant, The story of Civilization: The reformation, p. 344. [280] D’Aubigne, History of the Reformation, p. 59. [281] The Catholic Encyclopedia, vol. 8, p. 407, art. “Joan, Popes”. [283] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 796, art. “Infallibility”. [284] Ibid., vol. 14, p. 316, art. “Strossmayer”. [285] Ibid., vol. 6, p. 141, art. “Formosus”. [288] The Catholic Encyclopedia, vol. 8, p. 34. [289] Smith, Man and His Gods, p. 286. [290] Ridpath’s History of the World, vol. 5, p. 304. [291] Fox’s Book of Martyrs, p. 103. [292] Ridpath’s History of the World, vol. 5, p. 297. [294] Ritter, This is the Catholic Church, booklet 50, p. 38. [295] Hislop, The Two Babylons, p. 210. [297] Hislop, The Two Babylons, p. 206. [301] Harper’s Dictionary of Classical Literature and Antiquites, p. 675. [304] Luther, To the German Nobility, p. 317. [307] Scofield, Scofield Reference Bible, p. 1332. [313] Dela 20:17, Jakov 5:14 [314] Otkrivenje 1:6; 1. Petrova 2:9 [316] Cumont, The Mysteries of Mithra, p. 167. [317] The Catholic Encyclopedia, vol. 10, p. 403, art. “Mithraism”. [319] The Catholic Encyclopedia, vol. 10, p. 510, art. “Monsignor”. [322] Clarke’s Commentary, vol. 6, p. 601. [323] 1. Korinćanima 10:19-21 [324] Hislop, The Two Babylons, p. 219. [327] Durant, The Story of Civilization: The Reormation, p. 21. [328] D’Aubigne, History of reformation, p. 11. [329] Flick, The Decline of the Medieval Church, p. 295. [330] D’Aubigne, History of Reformation, p. 11. [331] The Catholic Encyclopedia, vol. 3, p. 483, art. “Celibacy”. [332] Ibid., pp. 483, 485. [335] The Catholic Encyclopedia, vol. 3, p. 481. [338] The Catholic Encyclopedia, vol. 11, p. 625, art. “Penance”. [343] Saggs, The Greatness that was Babylon, p. 286. [344] Hislop, The Two Babylons, pp. 9, 10. [346] Fausset’s Bible Encyclopedia, p. 291, art. “High places”. [348] Clarke’s Commentary, vol. 2, p. 562. [349] The Catholic Encyclopedia, vol. 14, p. 779, art. “Tonsure”. [351] Hislop, The Two Babylons, p. 222. [352] The Catholic Encyclopedia, vol. 4, p. 277, art. “Consecration”. [355] Jovan 10:9, 15:5, 1. Korinćanima 10:4 [358] 5. Mojsijeva 12:16, Dela 15:20 [359] Durant, The Story od Civilization: The Reformation, p. 749. [360] Encyclopedia of Religions, vol. 2, p. 77. [361] The Catholic Encyclopedia, vol. 14, p. 586, art. “Theology”. [362] Ibid., vol. 10, p. 6, art. “Mass, Sacrifice of”. [364] Ibid., vol. 7, p. 346, art. “High Altar”. [365] The New Baltimore Cathechism, no 3, question 931. [370] The Catholic Encyclopedia, vol. 5, p. 581, art. “Eucharist”. [372] 1. Korinćanima 11:28 [373] The Catholic Encyclopedia, vol. 4. p. 176, art. “Communion under both kinds”. [375] Durant, The Story of Civilization: The Reformation, p. 741. [376] The catholic Encyclopedia, vol. 10, p. 404, art. “Mithraism”. [377] Encyclopedia of Religions, vol. 2, p. 76. [378] Prescott’s Conquest of Mexico, vol. 3. [379] Hislop, The Two Babylons, p. 232. [380] The Catholic Encyclopedia, vol. 7, p. 489, art. “Host”. [383] Hislop, The Two Babylons, p. 163. [384] Wilkinson, Egyptians, vol. 5, p. 353, (quoted by Hislop, p. 160). [385] Blavattsky, Isis Unveiled, p.351. [386] Inman, Ancient Pagan and Modern, Christian Symbolism, p.34. [387] Dobbins, Story of the Worlds Worship, p. 383. [389] Hislop, The two babylons, p. 162. [390] Lethaby, Architecture, Nature, and magic. P. 29. [391] 2. Carevima 23:4-11 [392] Nichols, The Growth of the Christian Church, p. 23. [393] Hislop, The two babylons, p. 164. [396] Scott, Romanism and Gospel, p. 93. [397] Boettner, Roman Catholicism. p. 170. [398] Cirlot, A Dictionary of Symbols, p. 29. [399] Fausset’s Bible Encyclopedia, p. 232. [400] Encyclopedia of Religions, vol. P. 120, art. “Friday”. [401] Ibid., vol.2, p. 105, art. “Fish”. [402] Inman, Ancient Pagan and Modern Christian Symbolism, p.55 [404] Hislop, The two Babylons, p. 103. [407] Enciclopedia of Religions, vol. Vol.2, p. 13. [409] Bonwick, Egyptian Belief, p. 24. [410] Encyclopedia Britannica, art. “Easter”. [411] The Catholic Encyclopedia, vol. 5, p. 227. art. “Easter”. [412] Encyclopedia Britannica, art. “Easter”. [413] Fausset’s Bible Encyclopedia, p.304. [414] Strong’s Exhasutive Concordance of the bible, no. 1242. [415] Dobbins, The Story of the world Worship, p. 330. [416] Smith, Man and His Gods, p. 86. [417] Urlin, Festivals, Holy Days, and Saint’s Days. P. 89. [419] Encyclopedia Britannica, vol.7, p. 859, art. “Easter”. [420] Hislop, The two Babylons, pp. 104, 105. [421] The Catholic Encyclopedia, vol. 3, p. 484, art. “Celibacy”. [422] Ibid., vol. 11, p. 390, art. “Paganism”. [423] 5. Mojsijeva 12:30-32 [424] 2. Korinćanima 11:3 [426] Clark’s Commentary, vol. 5, p. 370, “Luke”. [433] 1. Korinćanima 11:26 [434] The Catholic Encyclopedia, vol. 3, p. 724, art. “Christmas”. [435] The Encyclopedia Americana, vol. 6. p. 623. [436] Frazer, The Golden Bough, p. 471. [437] The Catholic Encyclopedia, vol. 3, p. 727, art. “Christmas”. [439] Walsh, Cuorisities of popular Customs, p. 242. [440] Saturnalije – u antičkom Rimu sedmodnevna svetkovina u čast Saturna, boga useva i zemljoradnje. [441] Bailey, The lagacy of Rome, p. 242. [443] Walsh, Cuorisities of popular Customs, p. 242. [444] Urlin, Festivals, Holy Days, and Saint’s days, p. 222. [445] 1. Carevima 14:23, itd. [446] Urlin, Festivals, Holy Days, and Saint’s days, p. 238. [448] uporediti sa Isaija 40:19,20 i Osija 8:4,6 [450] The Catholic Encyclopedia, vol 8, p. 491, art. “John the Baptist”. [451] Toland’s Druids, p. 107 (quoted by Hislop, p. 116.) [452] Fausset’s Bible Encyclopedia, p. 510. [453] Durant, The Story of Civilization: the Age of Faith, p. 746. [454] 4. Mojsijeva 12. pogl. [456] Urlin, Festivals, Holy Days, and Saint’s Days, pp. 27, 28. [457] The Catholic Encyclopedia, vol. 3, p. 246, art. “Candles”. [461] The Catholic Encyclopedia, vol 3, p. 246, art. “Candles”. [462] Ibid., vol. 11, p. 90, art. “Paganism”. [463] Ibid., vol. 7, p. 666-668, art. “Images”. [464] Ibid., vol. 14, p. 374, art. “Symbolism”. [465] 2. Mojsijeva 32. poglavlje [468] Saggs, The Greatness that was Babylon, pp. 182, 354. [469] Dela 7:42,43; Amos 5:26 [470] 2. Carevima 17:9-17 [473] Sudije 17:3-13; 18:6 [474] Jezekilj 8. poglavlje [479] 2. Korinćanima 11:14 [484] 2. Korinćanima 11:3: Galatima 5:1
UFO, Kina 13 okt 2010
Ово је право место да се осврнемо на пророчки роман Касандрин Пут списатељице Јулије Николајевне Вознесењске који је недавно објављен у едицији Српског Сабора Двери. У роману се описује тоталитарни планетарни систем којим влада председник „Месија“ који је ујединио свет након трећег светског рата и низа планетарних катастрофа. Због безуспешних позива да им се придружи „Месија“ је увео санкције и зидом оградио Царску Русију да се свет не би заразио вирусом православља. Поданици који започињу дан певањем химне „Месији“ могу путем његовог жига и персоналног
У једном од својих интервјуа Џејмс Камерон је изјавио да је његово ново остварење алегорија за поновно духовно буђење човечанства. Не тврдим да је Камерон директни пропагатор